Bolnica je tog dana živela uobičajenim ritmom: medicinske sestre su žurile hodnicima, pacijenti nervozno držali papire u rukama, a neki su nestrpljivo gledali na sat. U čekaonici je vladao osećaj bezvremenosti — miris antiseptika, žamor glasova i napeto iščekivanje.
I tada se na vratima pojavila starija žena. Niska, u starom, izbledelom kaputu i iznošenom šeširiću. U rukama je čvrsto držala kožnu torbicu, jednako staru kao i ona sama. Pogledala je oko sebe i, ne rekavši ni reč, sela na stolicu u uglu.
Nekoliko ljudi se zgledalo. Mladi par se poluglasno nasmejao:
— Zna li ona uopšte gde je došla?
— Možda je pobrkala odeljenja…
— Ili nema novca za pregled, — dodao je neko.
Smeh je bio tih, ali oštar. Žena nije reagovala. Sedela je uspravno, mirno, kao da ne primećuje poglede oko sebe. Na njenom licu bilo je nešto neobično — umor, ali bez trunke poniženja.
Prošlo je desetak minuta. Odjednom su se vrata operacione sale širom otvorila. U čekaonicu je ušao visok muškarac u zelenoj uniformi — poznati hirurg, čije je ime odavno bilo poznato i pacijentima i novinarima. Njegovo prisustvo odmah je promenilo atmosferu: razgovori su utihnuli, neki su čak ustali.
Nije rekao ni reč. Brzim korakom prišao je upravo toj starijoj ženi. Za nekoliko sekundi već je stajao pred njom.
— Izvinite što ste morali da čekate, — rekao je tiho, gotovo stidljivo. — Treba mi vaš savet… nisam siguran u odluku.
U prostoriji je zavladala potpuna tišina. Ljudi su se pogledavali: poznati hirurg — traži savet od starice u starom kaputu?
Tada je recepcionarka iznenada uzviknula:
— Sačekajte… pa to je profesorka Pavlović! Ona koja je pre dvadeset godina vodila hirurško odeljenje!
I sve je postalo jasno.
Ta skromna starija žena nekada je spasavala desetine života. Upravo ona je učila one koji su sada smatrani najboljim lekarima u zemlji. A taj čuveni hirurg, kome su se divili, bio je njen učenik.
Pozvao ju je jer se suočio sa izuzetno retkim slučajem — i znao je da samo ona može da vidi ono što drugima promiče.
Žena je podigla pogled i tiho rekla:
— Hajde da pogledamo zajedno.
Zajedno su otišli u operacionu salu — učitelj i učenik.
A u čekaonici su ostali oni koji su se maločas smejali. I sada nisu mogli da podignu pogled od stida.