— Anton, pazi, nemoj da pritiskaš Bajkal, — Stasov glas bio je oštriji nego što je planirao.
Trogodišnji dečak nije reagovao. Samo se još čvršće primio za ogromnog nemačkog ovčara, uvučen licem u gustu dlaku. Sive pidžama pantalone sa žutim automobilima skupile su se na kolenima, a male ručice su čvrsto stisnule pseću vratinu.
Bajkal se nije pomerao. Samo je vrh repa ritmično udarao o sofu — smireno, sigurno, kao da je upravo ovde, u dečijim zagrljajima, najsigurnije mesto na svetu.
— Opet isto, — umorno je izdahnuo Stas, trljajući slepoočnice.
Iz kuhinje se pojavila Ira. Kosa u neurednom punđu, pod očima tamni kolutovi od neispavanosti.
— Vikanje neće pomoći, — tiho je rekla. — Samo ćeš ga uplašiti.
— On treba da spava u krevetu, Ira. A ne zalepljen za psa, — ironično je bacio Stas.
— Možda mu je krevet prazan bez Bajkala, — odgovorila je ona. — I bez mene takođe.
Stas je bacio kratki pogled na ženu, ali ćutao.
Dnevna soba ličila je na bojno polje — igračke pod stolom, neoprana posuda, računi i pisma na naslonu sofe. Ira je podigla jedan koverat, namrštila se i vratila ga nazad.
— Anto, idemo u krevetić, — pokušao je nežno Stas.
— Ne, — promrmljao je dečak u pseću dlaku. — Ja sam sa Bajkalom.
Ira je sela pored njega, nežno dodirnuvši mu rame.
— Dušo, tata je u pravu. Neka Bajkal leži pored tebe, a ti spavaj u krevetiću.
— Ne! Mama je rekla — i sa Bajkalom! — viknuo je Anton, još čvršće se primevši.
Bajkal se nije pomerio. Samo je zatvorio oči, kao da se slaže.
— Pokvarila si ga, — oštro je rekao Stas. — Mora da se privikne na nas, a ne na psa.
— Ne usudi se tako da govoriš, — planula je Ira. — Da nije Bajkala, on uopšte ne bi spavao! Misliš da ne vidim kako se drži za njega, kao za poslednje što mu je ostalo od majke?
Vazduh se zgusnuo. Stas je skrenuo pogled i promumlao:
— Ti nisi majka, Bajkal.
Pas je tiho uzdahnuo i polizao dečakov čelo.
Tako su prolazili dani i noći — sa svađama, umorom i nepromenljivim: „Spavam sa Bajkalom“.
— Još pet minuta i spavamo, u redu? — umorno je ubeđivala Ira.
— Mama je rekla — čuvaj Bajkala, — odgovorio je on.
Te reči su pogodile kao nož. Ira je posivela, Stas je spustio glavu.
— Neka bude, — promrmljao je, zatvorivši vrata spavaće sobe.
Kasnije, ležeći u mraku, rekao je gotovo šapatom:
— On bira psa, Ira. A ne mene.
— Možda zato što pas nikad ne viče na njega, — tiho je odgovorila ona.
Stas nije našao šta da kaže.
Dve nedelje kasnije u grad je udario pljusak. Vetar je zavijao kroz cevi, kiša udarala po staklu. Noću se Stas probudio zbog čudne tišine. Nije bilo šuštanja, disanja, ni kliktanja šapa.
Uskočio je i potrčao u dnevnu sobu.
Anton i Bajkal ležali su zajedno — kao uvek. Dečak je grlio psa, pritisnut uz njegovu vratinu. Ali njihova prsa se nisu pomerala.
— Anton?.. — glas mu je zadrhtao.
Tišina.
— Ira! — vrisnuo je, odjek se širio po kući.
Žena je uletela, lice joj pobelilo.
— Ne… Bože, ne!
Stas je tresao dečaka, potom psa. Bez rezultata.
— Zovi hitnu! — vikao je. — Ne diše! Ni pas!
Sirene su ispunile ulicu. U kuću su uleteli medicinari.
— Dečak bez svesti! Verovatno trovanje! Pas… takođe pogođen!
Anton je konvulzivno držao Bajkala, čak i bez svesti ga nije ispuštao. Ruke su morali silom da razdvoje.
— Masku! Brže! — vikali su lekari.
— Puls postoji! Slab, ali postoji! Vozimo!
— A pas?! — vikao je Stas.
Medicinska sestra samo je klimnula glavom.
U bolnici je sve postalo jasno.
— Dečak ima teško trovanje ugljen-monoksidom, — objasnio je lekar. — Kod vas je grejač na gas pored sofe, zar ne?
Stas je klimnuo, pobeledivši.
— Došlo je do curenja. Udahnuli su gas. Izgleda da se pas primakao bliže izvoru i uzeo udarac na sebe. On je praktično zaštitio dete.
Reči su udarile kao čekić.
Bajkal je umro, spašavajući sina.
Kasnije je lekar tiho rekao:
— Učinili smo sve što smo mogli.
Ira je sakrila lice rukama. Stas je prišao telu Bajkala, zatvorio oči i šapnuo:
— Volеo te je više nego što sam ja mogao. I sada moj sin živi zahvaljujući njemu.
U zoru Anton je otvorio oči.
— Gde je Bajkal? — promrmljao je.
Ira je sela pored njega.
— Spasio te je, dušo. Bio je najhrabriji.
— Dovedi ga… molim te.
Stas je zagrlio sina, jedva suzdržavajući suze.
— Sada je na nebu, Anton. Ali uvek će biti pored tebe.
Plakali su troje — za onog koji je bez oklevanja dao život.
Prošle su godine. Anton je odrastao, ali u svakom njegovom crtežu bila je prikazana pas.
Ponekad, tokom oluje, i dalje bi gledao u ugao gde je nekada stajala sofa i tiho govorio:
— Bajkal se ne bi uplašio.
Stas je čuvao stari ogrlicu u garaži. Povremeno bi je izvadio noću i šapnuo:
— Hvala ti, prijatelju.
Novog psa u kući nikada nisu uzeli. Ne zato što nisu hteli — već zato što su znali: Bajkala nije moguće zameniti.
On nije bio samo životinja. Bio je ljubav, vernost i dokaz da srce psa ponekad može biti čistije nego ljudsko.
A kada bi neko pitao Antona zašto nema ljubimca, dečak je uvek odgovarao:
— Imao sam najboljeg. Dao mi je život. Drugog mi ne treba.