Loki je bila pored mene mnogo pre nego što je on ušao u moj život. Delila je sa mnom samoću, radost, suze — uvek pored mene, uvek razumevajući bez reči.
Kada sam se zaljubila, Loki je prihvatila njega mirno. Kada smo se venčali — samo je ležala kod mojih nogu, kao da zna: sada nas je troje.
A onda se dogodilo čudo — saznala sam da čekam bebu.
Od tog dana pas se promenio.
Prestala je da se igra, gotovo se nije odvajala od mene.
Svako veče je ležala pored mene, stavljala glavu na moj stomak i slušala.
Kao da je osećala život unutra.
Kada bi beba šutnula, Loki bi radosno podizala uši i tiho cvilila — kao da se smeje sa mnom.
Ali čim bi muž prišao i stavio ruku na moj stomak — ona je odmah stajala između nas, režala, pokazivala zube.
Jednom ga je čak i ujela za ruku.
Uplašila sam se.
On je vikao da će je izbaciti, nazivao je „besnom“.
A ja sam je branila. Mislila sam da je samo ljubomorna. Da oseća kako joj neko oduzima mene.
Ali grešila sam.
I Loki je to znala.
Posle porođaja sve je postalo gore. Muž se udaljio, nervirao se zbog svakog detetovog plača. Ponekad sam u njegovom pogledu uhvatila nešto tamno, hladno — i nisam mogla da shvatim šta tačno.
A onda… sve se slučajno otkrilo.
Jednog dana, dok je išao pod tuš, uzela sam njegov telefon da stavim alarm.
I slučajno videla poruke.
„Mrzim ovu buku,“ pisao je majci. „Sada ona živi samo za njih. Ovo dete je sve uništilo. Ponekad mislim kako bi sve bilo lakše da ga nema.“
Zaledila sam se. Srce mi je stalo.
Sve je dobilo smisao — njegova distanca, iritacija, bes.
I odjednom sam shvatila da me je Loki sve vreme pokušavala upozoriti.
Ona je osećala njegovo zlo.
Znala je da je sposoban da nanese štetu.
Nije bila ljubomorna — ona je čuvala.
Mene. I moje dete.
Sada moj sin raste, a Loki je uvek pored njega.
Spava pored njegovog kreveta, strpljivo sluša njegov smeh, pažljivo prima poslastice iz njegovih malih ruku.
I svaki put kada ih gledam, mislim jedno:
Da nije bilo nje — možda njega ne bi ni bilo.