Kažu da mačke mogu da osete ono što je čoveku nedokučivo — bol, nemir, dolazak nesreće. Medicinske sestre na odeljenju odavno su se navikle na prizor: sivo-bela mačka jantarnih očiju svakog dana je dolazila da obiđe svog vlasnika.
Stariji muškarac ležao je u bolnici već više od mesec dana. Porodica ga se gotovo nije sećala, pisma mu niko nije slao. Samo je njegova mačka — jedino biće koje mu je ostalo verno — strpljivo stražarila pored kreveta, kao da čuva njegov život.
Uvek bi legla baš tamo gde je najviše bolelo — na njegov stomak, gde su stare rane i upala nikad nisu do kraja zarasle. Izgledalo je kao da razume njegovu bol bolje od bilo kog aparata.
Lekari su je hranili i u šali zvali „medicinska sestra Mica“. Čak su se i najmrzovoljniji pacijenti osmehivali kada bi je videli kako se sklupčava pored bolesnika, prede i svojim repom obavija njegovu ruku.
Ali jednog dana sve se promenilo. Muškarca su spremali za tešku operaciju — znao je da mu život visi o koncu. Pre nego što su ga odvezli u operacionu salu, zamolio je samo jedno:
— Dozvolite mi da se oprostim od svoje mačke.
Dozvolili su mu. Mica je skočila na krevet, legla mu na stomak kao i uvek… ali ovog puta se ukočila. Dlaka joj se nakostrešila, izvila je leđa, zasičala i počela da grebe ruke vlasnika, kao da ga upozorava na nešto što niko drugi ne vidi.
Sestre su se zbunile — nikada se nije ponašala tako. A onda je medicinska sestra Marina primetila da ruka na koju je mačka gledala počinje da menja boju, da postaje plavičasta.
— Doktora! Odmah! — povikala je.
U sekundi su pored kreveta već bili anesteziolog i hirurg. Pregled je pokazao: kod pacijenta se upravo stvorio tromb koji je mogao da se otkine svakog časa. Da je operacija počela, ne bi preživeo ni prvih nekoliko minuta pod anestezijom.
Zahvaljujući mački, operaciju su odložili, a tromb je odmah uklonjen. Tek tada je muškarac mogao bezbedno da bude operisan.
Nekoliko dana kasnije, kada je došao svesti, mazio je Micu koja je ponovo ležala kraj njegovih nogu.
— Ti si znala, zar ne? — šapnuo je. — Osetila si da me boli…
Od tog dana u bolnici su je zvali „mačka koja oseća smrt“. Ali za njega ona nikada nije bila ništa drugo do pravi prijatelj — onaj koji mu je jednom, tiho i bez reči, spasao život.