Zoološki vrt je mirisao na mokro lišće i stare zidove. Andrej Petrović je hodao brzo, držeći za ruku četvorogodišnjeg sina. Dečak je imao crveni džemper, prevelik, oči spuštene ka zemlji. Šest meseci nakon nesreće. Šest meseci tišine.
Andrej je pokazivao životinje, pričao, šalio se, ali reči su padale u prazninu. Saša je ćutao.
U odrazu izloženog stakla Andrej nije video samo sebe — tamo je još bila ona. Njegova žena. Ona bi znala kako da izvuče sina iz te tame.
– Hajde – tiho je rekao. – Pogledajmo majmune.
Kod staklenog ograđenog prostora Saša se zaustavio. Iza debelog stakla, u traci bledog svetla, sedela je odrasla orangutanka — krupna, sa gustom narandžastom dlakom i tamnim, gotovo ljudskim očima.
Dečak je otpustio očevu ruku i prišao bliže.
– Saša, ne udaljavaj se – rekao je Andrej.
Ali dečak nije čuo.
Orangutanka je podigla glavu. Pogledi su im se sreli — i vreme je kao da je stalo. Saša je prislonio dlan na staklo. Životinja je trepnula i polako podigla ruku, postavljajući je tačno naspram njegove.
– Bože… – izdahnuo je Andrej.
Iza se začuo tihi glas čuvarice:
– Sve je u redu?
– Nije progovorio od dana sahrane – odgovorio je Andrej.
– Možda onda razume više nego što izgleda – rekla je žena.
Saša je povukao prst po zamagljenom staklu, nacrtao krug. Maja, kako se zvala orangutanka, učinila je isto sa svoje strane. Andrej je osetio kako mu srce zadrhti.
– Učite li ih ovome?
– Ne – odgovorila je čuvarica. – Ovo radi prvi put.
Minuti su prolazili. Gužva se razišla. I odjednom, dečak je tiho počeo da peva. Glas je drhtao, kao stari zvončić — prvi zvuk posle pola godine. Maja se primakla bliže, prislonila čelo na staklo. Saša je ponovio njeno kretanje. Dva lica — ljudsko i životinjsko — reflektovala su se na staklu, kao dva usamljena bića koja su se našla.
– Pusti – šapnula je čuvarica. – Ponekad tuga prepoznaje samu sebe.
Maja je podigla s poda suv list i pritisnula ga na staklo. Saša se slabo nasmešio. Andrej nije mogao da zadrži suze.
– Tata – iznenada reče sin.
Glas — tanak, ali živ.
– Da, sine?
– Tužna je.
Andrej se sagnuo.
– Kao mama, zar ne?
Saša je klimnuo. Maja je još uvek sedela naspram njega, ne skidajući pogled. Dečak je izvadio malu autić iz džepa i prislonio je uz staklo, kao da želi da podeli igračku. Maja je blago otvorila usta — kao da se smeši.
– Hvala – šapnuo je Andrej. Ne znajući kome.
Kada su objavili zatvaranje, Saša nije želeo da ide.
– Biće ovde sutra – rekla je čuvarica. – Dođite.
– Doći ćemo – odgovorio je Andrej.
Sutradan, zoološki vrt je bio obavijen maglom. Maja je sedela uz staklo od jutra — čekala je. Saša je potrčao do nje, prislonio dlan. Ona je učinila isto.
– Zdravo – rekao je dečak. – Doneo sam ti cvet.
Položio je žutu tratinčicu na stakleni prozor. Maja je nestala u dubini, a minut kasnije se vratila s belim cvetom.
– To je mamina cvetka – šapnuo je Saša. – Bela. Ona ih je volela.
Čuvarica je začuđeno odmahnula glavom.
– Ove rastu samo u njenom staništu. Nikad ih nije dirala.
Saša je prislonio čelo uz staklo.
– Hvala.
– Misliš li da razume? – upitao je Andrej.
– Životinje pamte gubitak. Samo bez reči – odgovorila je žena. – Maja je izgubila mladunče iste nedelje kada ste vi izgubili ženu. Možda su se našli u toj tišini.
– Učiniću je srećnom – tiho je rekao Saša.
Od tada su svake nedelje dolazili. Maja je čekala uz staklo. Saša joj je pričao o svemu — o kiši, vrtiću, prijateljima. Ona je slušala, crtajući krugove prstom po staklu. Dečak je ponovo smejao. Psiholog je govorio o čudu. Andrej je znao: čudo se zove Maja.
Nekoliko meseci kasnije stigla je vest — Maju premeštaju u rezervat na Borneu.
– Biće joj dobro tamo – rekla je čuvarica. – Šuma, sloboda, nebo.
– Zaboraviće me – šapnuo je Saša.
– Ne – osmehnula se ona. – Orangutani ne zaboravljaju.
Na oproštaju, Maja je donela kamenčić i otkotrljala ga do stakla. Saša je shvatio: sećanje. Izvadio je plavi autić i stavio pored.
– Ovo je za tebe – rekao je.
Andrej je prislonio ruku na staklo.
– Hvala – izdahnuo je. – Što si mi vratila sina.
Maja je raširila šapu preko njihovih ruku.
– Zbogom, mama Maja – šapnuo je Saša.
Životinja je dodirnula staklo usnama — tamo gde je ležala njegova ruka.
Kiša je pojačala.
– Slobodna je – rekao je Andrej.
– Srećna je – odgovorio je Saša.
Kod kuće, Andrej je stavio beli cvet i kamen pored fotografije žene. Mesecima kasnije stiglo je pismo: Maja je zdrava, živi u šumi, voli decu i često sedi uz ogradu sa plavim kamenčićem u šapi — kao da nekoga čeka.
– Seća me se – rekao je Saša.
– Uvek će – odgovorio je Andrej.
Noću je dečak tražio priču o džungli i porodici koja se nikada ne zaboravlja. Andrej ju je ispričao.
I uvek je završavao isto:
„Kada je sunce izlazilo nad drvećem, orangutanka se smešila nebu — jer je znala: negde daleko mali dečak, kojeg je izlečila, osmehuje joj se zauzvrat.“