Bilo je oko šest ujutru. Otvorio sam vrata da uđe hladan jutarnji vazduh i… zastao sam. Na ivici dvorišta, pravo kod verande, stajala je medvedica. Velika, iznemogla, drhtava. Njeno disanje je bilo teško, a oči — vlažne, kao da plače. To nije bio pogled predatora. To je bio pogled majke kojoj više nema kuda.
Hteo sam da zalupim vrata, ruka mi je već posezala za puškom, ali nisam mogao. U njenom pogledu nije bilo ni zlobe ni pretnje. Samo molba.
Napravila je korak, pa još jedan — i pažljivo spustila pred sebe mali klupko krzna. Mladić je ležao nepomično. Medvedica se povukla korak unazad i samo me posmatrala.
Tako je počelo jutro koje nikada neću zaboraviti.
Dar ostavljen na verandi
Medvedić je bio sićušan, mršav, jedva je disao. Na šapi — tamna, osušena krv. Grudi su mu se jedva pomerale, ali srce je kucalo. Rekao sam naglas, ne znajući zašto:
— Pokušaću da ti pomognem, u redu?
Medvedica se nije pomerila. Samo je sedela, posmatrajući, kao da razume svaku reč.
Pažljivo sam umotao mališana u košulju i unio u kuću. Postavio sam grejalicu, napravio toplo gnezdo od peškira. Navlažio usne kapljicom tople vode sa medom — malo se pomerio. Pozvao sam poznanika veterinara Marka:
— Na verandi mi je medvedica ostavila mladunca.
On je zaćutao, pa kratko rekao:
— Grej. Ne daj mu ništa teško. Sačekaj rehabilitatora.
Napolju je medvedica i dalje sedela nepomično, kao stražar. Ni režanja, ni agresije — samo strpljenje i poverenje.
Bitka za život
Do podne disanje je postalo ravnomernije, ali šapa je bila otečena. Obradio sam ranu, a medvedić je tiho zakviknuo — znači, živ je. Otišli smo kod stručnjakinje za divlje životinje, Dženi.
— Ugriz odraslog mužjaka, — rekla je nakon pregleda. — To se dešava. Mužjaci uništavaju tuđe mladunce da bi ženka ponovo ušla u parenje.
Zgrčio sam pesnice. A Dženi je dodala tiše:
— On je borac. Doveo si ga na vreme. Postoji šansa.
Dežurstvo kod šume
Vratio sam se kući i video je opet. Medvedica nije otišla. Sedela je pored puta, tiho, oprezno. Izneo sam kontejner sa mladuncem i stavio ga malo dalje. Pogledala ga je, zatim mene — i legla sa strane, kao na straži.
Noću nisam spavao. Ni ona nije. Sedeli smo jedno nasuprot drugom. Proveravao sam disanje mladunca i šaptao u tišini:
— Drži se, mali. Moraš da preživiš.
Intervencija ljudi
Nekoliko dana kasnije došao je komšija Lari, video medvedicu i zviždao:
— Poludeo si? Pa ona je divlja!
Posle je došao pomoćnik šerifa:
— Rendžeri već znaju. Ako saznaju da držiš divlju životinju, oduzeće je. I ne garantujem da će preživeti.
Shvatio sam: vreme je da donesem odluku. Mladunac je bio čvrst, već je jeo namočene bobice, hodao po podu i smešno se saplitao. Nije se plašio mene.
Povratak
Otišli smo u šumu. Stavio sam transportnu kutiju na zemlju i povukao se. Medvedica je izašla iz drveća — tiho, veličanstveno, kao senka.
Mladunac je izašao, pomirisao vazduh, pogledao je. Ona je prišla, pomirisala ga, zatim me pogledala. I odjednom — gurnula mladunca ka meni.
Nisam mogao da verujem svojim očima. Kao da mi govori:
— Sada je tvoj.
A onda je jednostavno nestala u šumi. Bez režanja, bez zvuka.
Između svetova
Prošla su dva meseca. Medvedica se nije vratila. Medvedić živi pored kuće — nije potpuno domaći, nije potpuno divlji. Spava pod verandom, odlazi u šumu, ali se uvek vraća kada stavim činiju.
Ponekad noću podigne glavu i gleda u mrak — kao da je čuje negde daleko. I uvek ostavljam svetlo na verandi.
Rastao je. Snažan, oprezan. Njegovo mesto je između divlje tajge i ljudskog doma. I izgleda da upravo tu sada živim i ja.