Od samog jutra osećala sam se kao najsrećnija žena na svetu. Bio je dan moje svadbe, i kao što sam oduvek sanjala, želela sam da na fotografijama bude i moj konj — moja najvernija saputnica, prijateljica iz detinjstva. Moj otac mi ju je poklonio pre nego što je preminuo, pa je njeno prisustvo značilo mnogo više od običnog lepog detalja.
Moj verenik podržao je ideju s entuzijazmom. „Biće romantično, drugačije“, rekao je. I tako smo, okruženi cvećem i smehom, započeli fotografisanje. Vetar je bio blag, svetlost savršena… sve dok nismo prišli štali.
Odjednom je moja kobila počela da se uznemirava: glasno je reževala, udarala kopitima o tlo i pomerala glavu s jedne strane na drugu. Zatim je gurnula mog verenika nosom. Pokušala sam da je smirim, mazila sam je i šaputala nežne reči, ali ona je odjednom spustila glavu i ugrizla ga u rame.
Vrisnuo je od bola i odmakao se besan:
— Tvoj konj je poludeo! Pozovi lekara!
Stajala sam paralisana. Nisam razumela šta joj je. Ta kobila je odrasla sa mnom, nikada nije pokazala agresiju prema bilo kome. Ali nekoliko minuta kasnije shvatila sam da ona uopšte nije poludela.
Dok sam još bila uznemirena i pokušavala da je opomenem, prišao je mladić iz štale. Govorio je tiho, s ozbiljnošću koja mi je sledila krv u žilama:
— Ne vrištite na nju, gospođice… Ona je samo učinila ono što je smatrala ispravnim. Sve je videla.
— Šta to pričaš? — upitala sam zbunjeno — Šta je videla?
Tada mi je ispričao da je, dok sam ja bila na takmičenju van grada, moj verenik više puta dolazio u štalu sa drugom ženom. Pokazivao joj je moje konje, hvalio se i grlio je bez stida… pred očima moje verne prijateljice.
U tom trenutku sam sve razumela. Ona nije mogla da podnese da u njenoj blizini bude čovek koji me je prevario.
Svadba nije održana. Tog popodneva sam se vratila kući, skinula venčanicu i zagrlila jedino biće koje mi nikada ne bi slagalo. Moj konj je istinu video pre mene… i spasio me od toga da se udam za pogrešnog čoveka.