Prvi put kad se to dogodilo, doktor Jovan Marković pomislio je da je reč o običnoj slučajnosti. Medicinske sestre su često ostajale u drugom stanju; u bolnici, gde su se život i smrt svakodnevno dodirivali, ljudi su tražili utehu na razne načine.
Ali kada je druga sestra koja je negovala Mihaila Ristića objavila da je trudna — a zatim i treća — u njegovom racionalnom umu počela je da se javlja sumnja.
Mihailo Ristić bio je u komi više od tri godine. Imao je 29 godina i radio je kao vatrogasac. Pao je sa zgrade u plamenu tokom spasavanja u Beogradu. U bolnici „Sveti Katarina“ njegov slučaj postao je tiha tragedija. Mladić mirnog lica i čvrste vilice koji se nikada ne budi. Svakog Božića stizalo je cveće od nepoznatih ljudi, a sestre su komentarisale koliko deluje spokojno. Niko nije očekivao ništa osim tišine.
Sve dok se obrazac nije pojavio.
Sve trudne sestre radile su duge smene u sobi 312B, brinući o Mihailu. Nijedna nije imala jasno objašnjenje; neke su bile u braku, druge ne, ali sve su tvrdile isto — da mesecima nisu imale odnose. Posramljene i uplašene, tražile su premeštaj.
Glasine su se brzo proširile. Neki su govorili o hemijskoj kontaminaciji, drugi o nekom virusu ili čudnoj hormonskoj reakciji. Doktor Marković nije nalazio naučno objašnjenje. Mihailovi nalazi bili su isti kao i uvek: stabilni vitalni znaci, minimalna moždana aktivnost, bez fizičkih promena.
Sve dok nije odlučio da postavi skrivenu kameru.
Jedne tihe petkove noći, kada je bolnica utihnula, Marković je ušao sam u sobu 312B. Vazduh je mirisao na dezinfekciono sredstvo i lavandu. Mihailo je ležao nepomično, priključen na aparate koji su monotono zujali. Doktor je podesio kameru i pritisnuo „snimaj“. Te noći prvi put ga je bilo strah da otkrije istinu.
Sutradan, dok je pregledao snimak, video je nešto neočekivano. Sestra Lara Kovač ušla je, proverila infuziju i ostala kraj pacijenta duže nego obično. Zatim mu je uzela ruku, poljubila je s nežnošću i zaplakala. Marković je zadržao dah. Nije bilo ničeg neprikladnog — samo žena koja govori s uspavanim čovekom, držeći se za nadu.
Pregledao je sate i sate snimaka. Različite sestre, ista scena: pevale su, molile se, čitale naglas. Ništa neprimereno, samo ljudskost i tuga. Sve do šeste noći.
U 2:47 posle ponoći, Mihailov monitor srca počeo je da ubrzava. Puls je iznenada skočio. Sestra dežurna prišla je, dotakla mu zglob — i prsti pacijenta su se pomerili. Sitno, jedva primetno, ali stvarno. Marković nije mogao da poveruje.
Novi testovi pokazali su blagu moždanu aktivnost. Da li je moguće da se Mihailo budi? Sve je izgledalo kao čudo… dok nisu stigli DNK nalazi.
Laboratorija je potvrdila nešto nemoguće: svih pet fetusa imalo je istog biološkog oca. A taj otac bio je Mihailo Ristić.
Doktor Marković je ponovio analize u tri različite laboratorije. Rezultat je bio identičan. Čovek u komi bio je otac pet nerođene dece.
Kada je vest procurela, cela zemlja je pričala o „Čudu iz sobe 312B“. Neki su govorili da je to božanska intervencija, drugi — da je zločin. Marković nije verovao u čuda, već u podatke, a podaci su pričali drugu priču.
Unutrašnja istraga otkrila je istinu. Bivši bolničar, Danilo Krstić, učestvovao je ranije u istraživačkom projektu o plodnosti kod pacijenata u vegetativnom stanju. Kada je projekat ostao bez finansiranja, odlučio je da nastavi sam. Tajno je koristio genetski materijal Mihaila Ristića bez dozvole, veštački oplodivši medicinske sestre bez njihovog znanja.
Skandal je bio razoran. Krstić je uhapšen, bolnica se suočila sa milionskim tužbama, a žrtvama su isplaćene odštete. Marković, shrvan grižom savesti, ubrzo je dao ostavku.
Mihailo Ristić je, međutim, počeo da pokazuje blage znake svesti — treptaj, pokret ruke. Ali niko više nije hteo da uđe u sobu 312B. Vazduh tamo bio je težak, zasićen nečim više od bola: podsećanjem dokle čovek može da ode kada pomeša nauku i moć.
Soba je zauvek zapečaćena. Na pločici pored vrata i dalje stoji broj: 312B.
Iza nje — samo tišina.
I odjek misterije koja nikada nije smela da postoji.