Bio je miran nedeljni jutro u restoranu Maggie, onom malom mestu gde je kafa uvek vruća i svi znaju tvoje ime. Zvonce na vratima je zazvonilo, a ušao je Valter Džervis, muškarac od devedeset godina sa srebrnom kosom, štapom i sporim, ali sigurnim korakom.
Valter je dvadeset godina doručkovao baš tamo, svakog jutra. Uvek je naručivao isto — crnu kafu i dva palačinka — i sedeo za istim stolom pored prozora.
— Dobro jutro, Valtere — pozdravila ga je Megi sa osmehom. — Danas izgledaš elegantno!
— Pokušavam da te impresioniram, Megi — odgovorio je šalom. — Osamdeset godina pokušavam i još se ne predajem.
Oboje su se nasmejali, ali pre nego što je mogla da dolije kafu, vrata su se odjednom otvorila. Ušli su petorica krupnih motociklista. Čizme su im odjekivale po podu, a atmosfera se odmah promenila.
Vođa, čovek sa tetovažom zmije koja mu se penjala po vratu, povika:
— Hej, lepotice! Pet hamburgera i ne zaboravi kafu!
Megi je kimnula ljubazno i požurila u kuhinju. Valter je nastavio da jede, smireno, kao da se ništa ne dešava.
Ali motociklisti su ga primetili.
— Pogledaj starca — podsmevao se jedan. — Izgubio si se, stari? Ovo nije dom za stare ljude.
Valter je podigao pogled. Njegove plave oči bile su smirene, ali čvrste.
— Samo doručkujem, momci. Ne brinite za mene.
— Doručkuješ? — nasmejao se vođa. — Ovo je naše mesto.
Megi se stegnula.
— Molim vas — rekla je tiho — ovo je Valterovo mesto. Sedi tu od pre nego što je restoran imao zidove.
Čovek je namršti obrve.
— Onda je možda vreme da nađem drugo mesto.
Smeh se razlegao. Jedan od njih uzeo je Valterov štap i počeo da ga vrti u vazduhu.
— Lep štap, starče. Hoćeš da se braniš sa tim?
Tišina je pala nad restoranom.
Valter je polako spustio viljušku.
— Bio bih zahvalan da mi ga vratiš, sine.
— A ako neću? — odgovorio je drugi, približavajući se.
Megi, drhteći, dohvatila je telefon ispod pulta. Ali Valter je mirno podigao ruku.
— Nije potrebno, Megi.
Iz džepa jakne izvadio je mali telefon, otvorio ga i pritisnuo dugme.
— Ovde Valter — rekao je smireno. — Možda ću trebati malo pomoći u restoranu Megi.
Otkucao je, vratio se svojoj kafi i nastavio kao da se ništa nije desilo.
Motociklisti su prasnuli u smeh.
— Zove svoj klub za bingo!
Valter nije odgovorio.
Prošlo je nekoliko minuta, atmosfera je i dalje bila napeta. I onda, iz daljine, začuo se huk nekoliko motora. Prvo jedan, pa mnogi. Zvuk je rastao dok nije preplavio restoran poput grmljavine.
Pet motociklista prestalo je da se smeje. Vođa je ustao, pogledao kroz prozor… i pobledio.
Parking je bio pun motora, više od dvadeset, svi sjajni na jutarnjem suncu. Ljudi na motorima nosili su kožne prsluke sa grbom „Iron Hawks Veterans Club“.
Motori su istovremeno utihnuli. Tišina je bila zapanjujuća.
Vrata su se otvorila, a visok muškarac sa sivom bradom ušao je u lokal. Pogledao je scenu i zaustavio se ispred Valtera.
— Dobro jutro, Komandante — rekao je sa poštovanjem.
Valter je kimnuo.
— Dobro jutro, momci. Hvala što ste došli tako brzo.
Vođa mladih motociklista trepnuo je.
— K-Komandante?
Veteran „Iron Hawks“-a ga je pogledao čvrsto.
— Imaš li problem sa pukovnikom Valterom Džervisom?
Ime je odjeknulo poput groma. Ljudi su zanemeli. Znali su ko su Iron Hawks: nacionalni klub sastavljen samo od vojnih veterana, poznat po disciplini i lojalnosti.
Valter je bio njihov osnivač, odlikovani pilot Vazduhoplovstva.
— Ja… nisam znao… — brbljao je vođa.
Valter je smireno uzeo svoj štap.
— Nisi pitao.
Iron Hawks su se rasporedili oko njega, čvrsto, ali bez agresije. Sivi bradonja progovorio je:
— Mislim da je vreme da sredite nered, izvinite se gospođi i odete pre nego što nastavite da se ponižavate.
Petorica su požurila da srede stol, očiste tanjire. Jedan je obrisao Valterov štap salvetom i vratio ga drhteći.
— Ž-žao mi je, gospodine. Nismo hteli da pravimo problem.
Valter ga je mirno pogledao.
— Poštovanje se nudi slobodno, ne kada ti se naređuje.
— Da, gospodine. Izvinite, gospođo. Idemo.
Otišli su gotovo trčeći.
Veterani su se nasmejali tiho.
— I dalje je isti, Komandante — rekao je jedan.
— Još uvek nisam izgubio naviku — odgovorio je Valter sa osmehom.
Megi je uzdahnula olakšano.
— Valtere Džervis, skoro sam dobila infarkt!
—Samo još jedan nedeljni doručak, Megi — odgovorio je on.
Iron Hawks su ostali da doručkuju sa njim. Restoran se ponovo ispunio smehom, pričama i kafom. Megi im je servirala kolače „na kuću“.
Pre nego što su otišli, jedan od mlađih članova naklonio se Valteru.
— Gospodine, mogli ste i sami da se izborite sa tim tipovima, zar ne?
Valter se nasmejao.
—Možda ranije. Ali danas volim da nova generacija odradi težak deo posla.
Mladić je klimnuo, očaran.
— I dalje si naš vođa, Komandante.
Kada su motori ponovo startovali i otišli putem, komšije koji su sve posmatrali napolju vratili su se u lokal, još šapćući o događaju.
Megi je odmahnula glavom, smejući se.
— Ko bi rekao da će taj mirni čovek ikada komandovati eskadrilom u ratu.
Valter se samo nasmejao, ispijajući poslednju šolju kafe.
A kada su ga kasnije pitali šta je tačno rekao u tajanstvenom pozivu, odgovorio je sa namigivanjem:
— Rekao sam im samo da je vreme za doručak.