Nikada neću zaboraviti tu noć. Trebala je biti obična porodična večera — moj muž, njegova majka i ja. Provela sam sate spremajući se, obukla haljinu boje šampanjca za koju sam mesecima štedela. Čak sam i kosu uvila onako kako je Marko voleo — u blage, uredne lokne.
Ali čim sam ušla u restoran, osetila sam to. Tu nevidljivu napetost.
Pogled njegove majke, Margarete, klizio je niz mene od glave do pete, oštar i osuđujući.
— Emilija — rekla je tim glasom zbog kog sam se uvek osećala maleno — nisam znala da se boja šampanjca još uvek smatra prikladnom za žene tvojih godina.
Imala sam trideset tri. Nisam bila stara — ali za nju, uvek je bilo nešto pogrešno: moj posao, moja hrana, moja odeća, čak i način na koji dišem.
Marko se osmehnuo, onako podrugljivo.
— Mama, budi ljubazna — rekao je, ali u njegovim očima video se tračak zadovoljstva.
Večera je bila tačno onakva kakvu sam očekivala — napeta. Margareta je vodila razgovor, hvaleći sina svoje komšinice. Kada sam pokušala da pomenem kako sam taj dan zatvorila važan ugovor na poslu, Marko me prekinuo:
— Imala je sreće u poslednje vreme — rekao je kroz smeh. — Videćemo koliko će da traje.
Sreća. Tako je nazivao moje godine rada i truda.
Pokušala sam da se smirim, da jedem. Ali onda je konobar doneo bocu crnog vina. Margareta se nasmešila:
— Marko, hajde da nazdravimo tvojoj promociji. Natoči nam vino.
Marko je počeo da sipa… sve dok iznenada nije previše nagnuo bocu. Vino se prosulo po mojoj haljini.
Tamno crveno odmah je obojilo tkaninu. Ljudi su pogledali. Ostala sam nepomična.
— O, Marko! — nasmejala se Margareta. — Pokvario si joj haljinu. Mada, možda joj crveno bolje stoji — prikriva bore.
Smejali su se. Oboje.
Osetila sam knedlu u grlu, ali nisam zaplakala. Uzela sam salvetu, obrisala vino i ustala.
Marko me pogledao tim arogantnim osmehom.
— Opusti se, Emilija. To je samo haljina. Uvek preteruješ.
Nasmejala sam se.
— Imaš pravo — rekla sam tiho. — To je samo haljina.
Podigla sam čašu — kao da nazdravljam — i prosula vino po njegovoj glavi.
Restoran je utihnuo.
Marko je skočio, sav mokar. Margareta je širom otvorila oči.
— Emilija! Šta to radiš?!
— Smiri se — rekla sam mirno. — Samo je vino. Ne preteruj.
Neki su aplaudirali. Drugi su se jedva suzdržavali da se ne nasmeju.
Ostavila sam čašu, pogledala Marka i dodala:
— Dosta je bilo poniženja.
Izašla sam iz restorana uzdignute glave.
Te noći sam spavala u hotelu — prvi put posle mnogo godina, u miru. Bez vikanja, bez podsmeha, bez straha.
Ujutru sam pozvala advokaticu.
Posle sedam godina braka, odricanja, sumnji i bola — bilo je gotovo.
Kad je Marko sledećeg dana došao kući, besan, ja sam pakovala kofere.
— Ponizila si me pred svima! — vikao je.
Zatvorila sam kofer smireno.
— Ne, Marko. Ti si ponizio sebe. Ja sam samo odgovorila.
Nervozno se nasmejao.
— Posle one scene, niko te više neće ozbiljno shvatati.
Pogledala sam ga pravo u oči.
— Naprotiv. Prvi put sam ja shvatila sebe ozbiljno.
Lice mu se promenilo.
— Znaš kakva je mama — promrmljao je. — Ne treba da shvataš njene šale tako ozbiljno.
— Šale ne ostavljaju ožiljke — rekla sam. — Surovost da.
Te noći sam otišla. I više se nisam vratila.
Meseci posle toga bili su teški — ali moji. Fokusirala sam se na karijeru, radila više nego ikad, i šest meseci kasnije postala menadžer projekta.
Preselila sam se u novi stan, okrečila zidove u žuto, napunila prostor biljkama i svetlom. Svako jutro kuvala sam kafu, otvarala prozor i smešila se gradu koji me nekad plašio.
Jednog dana, dok sam kupovala namirnice, srela sam Margaret. Izgledala je iznenađeno — plavo odelo, samouveren osmeh.
— Emilija! — uzviknula je. — Nisam znala da si još u gradu. Kako si?
— Odlično, hvala — odgovorila sam.
Zastala je.
— Marko mi je rekao da… si dobro. On… teško podnosi razvod.
— Želim mu sve najbolje — rekla sam mirno.
Pogledala je moj ceger pun voća, cveća i vina.
— Izgleda da ti samostalnost prija.
— Da — nasmejala sam se. — Trebalo bi i ti nekad da je probaš.
Nije imala odgovor.
Godinu dana kasnije, moj život je bio potpuno drugačiji. Imala sam prijatelje koji me poštuju, posao koji me inspiriše — i, najzad, mir.
Ponekad bih se setila one večere. Vina, smeha, poniženja. Ali više nije bolelo. Sada sam osećala ponos. Jer te noći nisam samo prosula vino — prosula sam strah, krivicu i pokornost.
Te noći sam vratila sebe.
Prošle nedelje dobila sam pozivnicu za venčanje. Marko se ponovo ženi.
Nasmejala sam se, odložila kartu i nastavila dalje. Bez gorčine, samo sa zahvalnošću.
Jer ponekad, najbolja osveta nije mržnja — već mir i sreća toliko snažni da oni koji su te potcenjivali ne mogu da shvate kako si uspela da ustaneš.
Te večeri podigla sam čašu — ovoga puta da nazdravim — i tiho rekla sebi:
„Za to što više nikada neću prihvatiti ništa manje od poštovanja.“