Jutro je bilo tiho. Stara ulica je dremala pod lenjim suncem, dok se odjednom nije začuo tup, besan zvuk — kao da neko razbija metal svom snagom. Ljudi su provirili kroz prozore, prolaznici se okrenuli — i zastali.
Na krovu belog kombija stajao je stariji muškarac. U obe ruke držao je tešku maljicu i svakim udarcem pretvarao vozilo u zgužvanu gomilu metala. Metal je odzvanjao, krov je pucao, staklo se rasipalo, a sa svakim udarcem iz njegovih grudi izbijao je stisnuti krik — mešavina bola, očaja i ludila.
— Bože… šta on to radi? — šapnula je žena iz susedne kuće.
Posle nekoliko minuta začule su se sirene. Policija je stigla odmah. Dvojica policajaca su mu se pažljivo približila, popela na podnožje kombija i istrgla mu maljicu iz ruku. Muškarac se nije opirao. Samo je tiho rekao:
— Dosta.
Seo je pravo na ivičnjak, spustio glavu i zaplakao. Suze su se slivale niz prašnjavo lice, ruke su mu se tresle. Kada su ga policajci pitali zašto je to uradio, odgovor je bio tih, gotovo šapatom:
— To je bio kombi mog sina.
Tišina je pala trenutno.
Sin mu je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre samo nedelju dana. Kombi koji je stajao pred njima bio je onaj isti u kome se njegov život prekinuo. Otac nije mogao da ga gleda. Svaki put kada bi prolazio pored njega, video je krv na metalu, čuo u ušima poslednji zvuk kočnica.
I danas, u zoru, jednostavno nije izdržao. Uzeo je maljicu i počeo da udara. Da udara dok bol nije utihnula.
Policajci su stajali u tišini. Jedan je skrenuo pogled, drugi obrisao oči. Niko u njemu nije video prestupnika — samo oca, slomljenog od gubitka.
Dok su ga odvodili, okrenuo se ka zgužvanom kombiju i šapnuo:
— Oprosti, sine… nisam hteo da te više boli.
A ulica je ponovo utihnula — u onoj tišini u kojoj bol zvuči glasnije od svakog krika.