Žarko sunce nemilosrdno je pržilo afričku savanu. Pesak je žario noge, vazduh je drhtao od vrućine. Dva lava — mužjak i ženka — kretali su se izmoreni preko ispečene ravnice u potrazi za vodom. Njihovi koraci bili su teški, dah im je bio otežan. Nekoliko nedelja bez hrane i vode učinilo ih je gotovo duhovima. Ali mužjak nije napuštao svoju partnerku — išao je pored nje, štiteći je od vetra i drugih grabljivaca.
Kada su stigli do granica rezervata „Morava“, primetili su ih čuvari — Jovan i Nemanja. Iskusni zaštitnici prirode odmah su shvatili: ovi lavovi su došli izdaleka. Izmoreni, oslabljeni, ali i dalje ponosni.
Prvih dana grabljivci su bili oprezni — režali su, čuvali reku pored koje su stigli. A onda su čuvari primetili: lavica jedva da se pomera, njen dah je težak. Čekala je mladunce. I tada su shvatili — bez pomoći neće preživeti.
Sve se dešavalo u zoru. Lavica je pala pored velikog kamena, teško dišući. Mužjak je režao, kružio oko nje, ne dopuštajući nikome da priđe. Ali kada su Jovan i Nemanja prišli — ne sa strahom, već sa odlučnošću — on je iznenada utihnuo. Samo je posmatrao. Kao da je razumeo.
Čuvari su znali: jedan pogrešan potez — i životinje bi mogli izgubiti. Ali nisu odustali. Nemanja je tiho govorio lavici, kao da razgovara sa čovekom. Jovan je pripremio špric sa anestetikom, trudeći se da deluje polako i precizno. Nekoliko sekundi — i lek je počeo da deluje.
Prošle su dve sata. U užarenoj tišini savane čuo se slab zvuk. Ispod šapa lavice pojavio se mali lavić. Bio je živ.
Suze su navrle Nemanjinim očima — prvi put nakon mnogo godina službe video je nešto slično. Lavica je, slabo podižući glavu, polizala mladunče. Mužjak je prišao bliže i oprezno dodirnuo nosić deteta. Sve je zastalo. Čak i vetar je utihnuo.
Čuvari su stajali u tišini, nesposobni da progovore. Samo su gledali kako život rađa pred njima — divlji, čist, pravi.
Nekoliko dana kasnije lavica je ojačala. Mladunče su nazvali Marko — što znači „novi početak“. Kada su čuvari poslednji put došli do reke da ih provere, porodica je stajala na brežuljku. Mužjak je podigao glavu i pogledao ljude. Ne s besom. Već s zahvalnošću.
Od tada su Koto, Leja i mali Marko postali legenda rezervata. Čuvari često prisećaju tog dana — dana kada su čovek i životinja stajali rame uz rame, bez straha i neprijateljstva.
Ponekad se čuda dešavaju ne u hramovima, već tamo gde život i smrt idu ruku pod ruku — pod žarkim sunce savane, gde čovek jednostavno ne može da prođe pored tuđe patnje.