Rano jutro. Magla se još vukla iznad vode, talasi su se lenjo kotrljali ka obali, i samo su se povremeni krikovi galebova probijali kroz tišinu. Ribar, muškarac oko pedeset godina, išao je ka čamcu, rutinski proveravajući svoje pribore. I tada se zaustavio. Na ivici peska i kamenja, gde su talasi jedva dodirivali obalu, ležalo je nešto čudno.
Isprva je pomislio da je to odbačena kutija ili stari kontejner — more često izbaci svakakvo đubre. Ali što se više približavao, osećaj nelagode u grudima je rastao. Pred njim je ležao kovčeg. Metalni, zarđao, sav obrasao morskim algama, kao da ga je more godinama bacalo s mesta na mesto.
— Šta je, do đavola… — promrmljao je ribar i nesvesno se prekrstio.
Oko njega — nikoga. Samo šum talasa i jutarnji vetar.
Dugo je stajao, ne usuđujući se da priđe bliže. Najpametnije bi bilo da pozove policiju, ali radoznalost je nadvladala strah. Muškarac se pažljivo sagnuo. Katanac, nagrizen solju i vremenom, visio je jedva na poslednjem klinu. Dovoljno je bilo jedno pokretanje ruke da padne.
Poklopac se s tupim zvukom podigao. Ono što je ribar video unutra, sledilo mu je krv u žilama.
Unutra su ležali ljudski ostaci. Bele kosti, pomešane s komadima tkanine — nekada je to možda bila mornarska uniforma. Na grudima je bljesnuo izbledeo metalni bedž, pocrneo od vremena.
Ribar se instinktivno povukao unazad. Disanje mu je postalo plitko. Pogledao je oko sebe — obala je bila pusta. Samo je more šumelo, kao da ravnodušno posmatra sve što se događa.
Kasnije, kada su stigli istražitelji i forenzičari, otkriveno je: kovčeg je star oko sto godina. Verovatno je pripadao jednom od mornara sa starog broda koji je potonuo početkom prošlog veka, negde u Jadranskom moru. Tokom oluje, kovčeg je isplivao iz potopljenog trupa i godinama ga je more nosilo, dok ga naposletku nije izbacilo na obalu blizu Bara.
Priča se brzo proširila po okolini. Ljudi su dolazili da vide mesto pronalaska, govoreći da more čuva svoje tajne vekovima — i otkriva ih samo onima koji umeju da slušaju.
Ribar potom dugo nije izlazio sam na more. Govorio je da te noći, kada je pronašao kovčeg, talasi nisu zvučali kao obično — kao da su šaptali:
„Hvala ti što si me pronašao.“