Bilo je oko šest ujutro. Otvorio sam vrata da uđem hladan jutarnji vazduh i… zastao. Na kraju dvorišta, pravo kod verande, stajala je medvedica. Velika, iscrpljena, drhtava. Njeno disanje bilo je teško, a oči mokre, kao da plače. Nije to bio pogled predatora. Bio je to pogled majke koja više nema kuda.
Hteo sam da zatvorim vrata, ruka mi je već posegnula za puškom, ali nisam mogao. U njenim očima nije bilo ni zlobe ni pretnje. Samo molba.
Napravila je korak, pa još jedan—i pažljivo spustila pred sobom mali krzneni klupko. Mladunče je ležalo nepomično. Medvedica se udaljila za korak i samo me posmatrala.
Tako je počelo jutro koje nikada neću zaboraviti.
Poklon ostavljen na verandi
Medvedić je bio sićušan, mršav, jedva je disao. Na šapi—tamna, osušena krv. Grudi su mu jedva disale, ali srce je kucalo. Rekao sam naglas, ne znajući zašto:
— Pokušaću da ti pomognem, u redu?
Medvedica se nije pomerila. Samo je sedela, posmatrala, kao da razume svaku reč.
Pažljivo sam zamotao mladunče u košulju i uneo ga u kuću. Pored njega sam stavio grejač, napravio toplo gnezdo od peškira. Navlažio mu usne kapljicom tople vode sa medom—malo se pomerio. Pozvao sam prijatelja veterinara Marka:
— Na verandi mi je medvedica ostavila mladunče.
Zaćutao je, pa kratko rekao:
— Grej. Ne hrani ga ničim teškim. Čekaj rehabilitatora.
Napolju medvedica je i dalje sedela, nepomična, kao stražar. Nije režala, nije bila agresivna—samo strpljenje i poverenje.
Bitka za život
Do podne je disanje postalo mirnije, ali šapa mu je bila otečena. Očistio sam ranu, i medvedić je tiho zavapio—živi. Otišli smo kod specijalistkinje za divlje životinje, Dženi.
— Ujed odraslog mužjaka—rekla je nakon pregleda. — Dešava se. Mužjaci uništavaju tuđu mladunčad da bi ženke ponovo bile spremne za parenje.
Stisnuo sam pesnice. A Dženi je tiše dodala:
— On je borac. Doveo si ga na vreme. Ima šanse.
Noćno bdjenje kod šume
Vratio sam se kući i video je opet. Medvedica nije otišla. Sedela je pored puta, tiho, oprezno. Izneo sam kontejner sa mladunčetom i stavio ga u blizini. Pogledala je njega, pa mene—i legla sa strane, kao na stražu.
Noću nisam spavao. Ni ona. Sedeli smo jedno naspram drugog, svaki sa svoje strane. Proveravao sam disanje mladunčeta i šaptao u tišini:
— Drži se, mala. Moraš preživeti.
Ljudska intervencija
Nekoliko dana kasnije došao je komšija Leri, ugledao medvedicu i zviždao:
— Poludeo si? Pa ona je divlja!
Onda je stigao pomoćnik šerifa:
— Rendžeri već znaju. Ako saznaju da držiš divlju životinju, odneće je. I nije sigurno da će preživeti.
Shvatio sam: vreme je za odluku. Mladunče je bilo snažno, već je jelo natopljene bobice, šetalo po podu i smešno je tapkalo. Nije se plašilo mene.
Povratak u šumu
Otišli smo u šumu. Stavio sam transporter na zemlju i povukao se. Medvedica je izašla iz drveća—tiho, veličanstveno, poput senke.
Mladunče je izašlo, pomirisalo vazduh, pogledalo je. Ona je prišla, pomirisala ga, pa mene pogledala. I odjednom—gurnula mladunče ka meni.
Nisam mogao da verujem očima. Kao da je govorila:
— Sada je tvoj.
A onda je jednostavno nestala u šumi. Bez reži, bez zvuka.
Između dva sveta
Prošla su dva meseca. Medvedica se nije vratila. Medvedić živi pored—ni potpuno domaći, ni potpuno divlji. Spava pod verandom, odlazi u šumu, ali se uvek vraća kad stavim posudu.
Ponekad noću podigne glavu i gleda u tamu—kao da je negde daleko čuje. I ja uvek ostavljam svetlo na verandi.
Odrastao je. Snažan, oprezan. Njegovo mesto je između divlje tajge i ljudskog doma. I čini se da je upravo tamo sada i moje mesto.