Katerina Meljnikova je već devet godina radila kao školska medicinska sestra. Ima četrdeset jedan, blag glas i pažljive oči — umela je da primeti ono što drugi prolazeći ne primećuju. U njenom medicinskom kutku uvek je mirisao antiseptik i čaj od jabuke. Na zidovima su svetli plakati, na polici plišane igračke za uplašenu decu. Tamo nisu dolazila deca samo sa posekotinama, već i da sednu pored nekoga ko ume da sluša.
Prvog maja, toplota je udarila neočekivano. Nakon dugog proleća, grad se zapario pod suncem, a deca su jurila u školu u majicama, šortsevima, sa razbarušenom kosom. Svi — osim jednog.
Timur Gračev, sedam godina. Oči — ozbiljne, tamne, kao sa stare fotografije. Na njemu — teške pantalone, dukserica sa dugim rukavima… i plava pletena kapa. Ona ista koju je nosio celu zimu.
Katerina mu se nasmešila kada je ušao u medicinski kutak.
— Timure, nije li ti vruće u toj kapici?
Dečak je stisnuo usne i odmahnuo glavom.
— Moram da je nosim.
— Zašto?
— Samo moram.
Zgrabio je ivicu kape obema rukama, kao da čuva nešto najdragocenije. Katerina nije rekla ništa, samo je u sebi zabeležila: oprezan pogled, blagi drhtaj prstiju, trag straha koji deca ne umeju da sakriju.
Kasnije, uz šolju kafe, razgovarala je sa njegovom učiteljicom Svetlanom Aleksejevnom.
— Ne skida je ni na fizičkom — uzdahnula je učiteljica. — U aprilu je napravio scenu kad ga je trener molio.
— Šta znaš o njegovoj porodici?
— Majka mu je preminula. Ostali su otac i stariji brat. Otac je strog, zatvoren. Brat ga vodi kući. Timur je tih, nikome ne smeta.
Katerina je klimnula glavom, ali zabrinutost nije popuštala. Počela je da ga prati. Nedelja za nedeljom — isto. Kapa. Dugi rukavi. Skroman pogled.
Jednog dana, u hodniku, primetila je na kapi tamnu fleku. Malu, braon. Krv.
Te večeri je skupila hrabrost i pozvala oca.
— Dobar dan, ovde školska medicinska sestra, želela bih da proverim nešto u vezi Timura…
Glas sa druge strane bio je oštar, suv:
— Nema problema. Zna kako da se ponaša.
— Ne skida kapu ni po vrućini. Mislila sam da možda ima osetljivu kožu glave?
— Kapa je porodična odluka — presekao je muškarac. — I nije vaša stvar.
Katerina je polako odložila slušalicu. Nešto u njoj se stegnulo.
U ponedeljak ujutru u kabinet je utrčala učiteljica.
— Timur plače, kaže da ga boli glava. Ali kapu ne skida.
Kad je Katerina ušla u učionicu, dečak je sedeo u uglu, stisnutih šaka uz glavu. Lice mu je bilo bledo, usne drhtale.
— Timure, mogu li samo da dodirnem tvoje čelo? Kape se neću dotaći, obećavam.
Kimnuo je. Čelo je gorelo. I miris… gust, metalan, bolno poznat. Gnoj.
Katerina je kleknula.
— Timure, moram da skinem kapu. Inače će biti gore.
— Tata je rekao da ne smem — izdahnuo je. — Ako saznaju — odvešće me.
— Nije tvoja krivica — rekla je tiho. — Nikada.
Otišli su u medicinski kutak.
Zatvorili vrata.
Katerina je izvukla rukavice, zavoj, antiseptik. Dečak je drhtao.
— Tata kaže da sam zaslužio — prošaptao je. — Zato što sam se loše ponašao. A brat je kupio kapu da niko ne vidi.
Katerina je povukla tkaninu — i nije popustila. Prilepila je.
Navlažila je ivice, strpljivo, gotovo nežno.
Kada je kapu konačno skinula, obe su — Katerina i učiteljica — zanemele.
Koža ispod nje bila je isečena, prekrivena desetinama okruglih opekotina. Sveže i zarasle, pored. Tragovi od cigareta.
Katerina je stisnula zube.
— Veoma si hrabar — rekla je. — Biće sve u redu.
Obradila je rane. Svetlana je držala dečaka za ruku.
Nije plakao. Samo je tiho šaputao:
— On to radi kad pije. Da zapamtim.
Dalje je bilo kao u magli. Pozivi direktoru. Centar za socijalnu zaštitu. Policija. Dokumenti. Fotografisanje.
Timur je sedeo na krevetu, ušuškan u ćebe, a Katerina je iz fioke donela novu, meku kapu.
— Ova neće boleti — rekla je.
Dečak je pogledao u nju.
— Mogu li… da je zadržim?
— Naravno.
Tri dana je proveo u bolnici. Infekcija, opekotine, iscrpljenost.
Katerina i Svetlana su smenjivale stražu pored njegovog kreveta. Bez rasporeda, bez naredbi. Jednostavno nisu mogle drugačije.
Trećeg dana Svetlana je rekla:
— Podnela bih papire. Želim da ga uzmem kod sebe.
Katerina ju je dugo gledala.
— Sigurna si?
— Da. Čekala sam baš njega.
Dve nedelje kasnije Timur se preselio u njen dom.
Prvo se plašio da otvori frižider bez dozvole. Prala je posuđe po tri puta. Ponekad bi sedeo na podu i pokrivao se peškirom — samo da se sakrije.
Svetlana je bila strpljiva. Govorila je mirno:
— Ovde si kod kuće. Sada je sve u redu.
Na frižideru je visela papirna poruka:
„Bravo.“
Ponekad bi dečak prišao, pročitao i pitao:
— Da li je to istina?
— Istina — odgovarala je.
Do leta su Timurova kosa i ožiljci počeli da se oporavljaju.
Jednog večeri, Katerina je ušla u dvorište i videla ga — bos, sa mokrim rukama, smejući se pod mlazom creva. Bez kape.
Zaplakala je. Ali prvi put — od radosti.
Svetlana je izašla sa šoljom čaja.
— Još se trzaje u snu — rekla je. — Ali sada se samo prisloni uz mene.
— A ti?
— Podnela sam papire za usvajanje. Godinu dana kasnije. Tog istog dana kada je sve počelo.
Katerina je klimnula, gledajući dečaka kako trči po travi. Ponekad se čuda ne događaju zbog magije. Već zato što je neko na vreme primetio da dete nosi kapu, dok je već došlo proleće.