Naučnici su se usudili na ono što je mnogima delovalo kao ludost: pustili su milione pčela pravo u srce beživotne pustinje. Tamo gde je i vazduh delovao mrtvo, a sunce topilo sve živo, sada je zujao roj.
„Ovo je ludo! — govorili su skeptici. — Pčele će uginuti prvog dana!“
Ali istraživački tim nije odustajao: eksperiment je trebalo da pokaže da li čovek može vratiti život tamo gde ga dugo nije bilo.
Prošla je nedelja u napetosti. Pčele su gradile košnice, kružile nad retkim biljkama, kao da nešto traže. Niko nije očekivao šta će se desiti dalje.
Mesec dana kasnije, pustinja je izgledala potpuno drugačije. Tamo gde je ranije bio samo pesak, sada je zelenela lucerka — njeni nežni stabljici su se protezali ka suncu, a vazduh je prvi put posle mnogo godina mirisao na cveće. Pčele nisu samo preživele — one su se prilagodile. Svaka je oprašivala stotine cvetova dnevno, stvarajući prave talase polena.
Kada su naučnici izračunali rezultate, bili su zapanjeni: prinos je bio tri puta veći nego u uobičajenim uslovima. Pčele su postale otpornije, jače i doneli su u košnice višestruko više meda.
Oni koji su se smejali eksperimentu sada su dolazili da vide sve svojim očima. Usred vrelog peska, oaze zelenila raširile su se kao da je sama priroda odlučila da ljudima pokloni drugu šansu.