Veče pre školskog vašara, jedanaestogodišnji Marko pažljivo je prebrojao svojih dvanaest dolara i pokušavao da rasporedi novac za picu, igre i ogromne kolače. Želeći da mu priredi nezaboravno popodne, njegova majka Jelena iznenadila ga je novčanicom od 50 dolara i rekla mu da kupi šta god želi i što će ga usrećiti. Međutim, sledećeg popodneva Jelena je primila poziv od Markove učiteljice, gospođe Petrović, koja je kroz suze zamolila da odmah dođe u školu i vidi šta je njen sin uradio s novcem.
Kada je Jelena užurbano ušla u školsku fiskulturnu salu, zatekla je Marka s papirnom krunom na glavi, iza sklopivog stola ispod natpisa „BESPLATNE NAGRADE“. Oko njega se nalazio dugačak red oduševljene dece. Ubrzo je saznala da je Marko primetio kako se nekoliko njegovih drugova iz razreda, među kojima je bila i stidljiva nova učenica Ana, oseća zapostavljeno jer nisu imali novca da kupe nagrade. Umesto da potroši novac na slatkiše za sebe, Marko je svih 50 dolara iskoristio da kupi nagrade za štand. Zatim se udružio s volonterima koji su pomagali u organizaciji vašara i osmislio takmičenje u pričanju viceva, u kojem je svako dete osvajalo igračku, bez obzira na to da li je ispričalo vic ili samo napravilo smešnu grimasu.
Još dirljivije bilo je to kako je Marko pomogao Ani, kojoj je bilo veoma teško da govori pred vršnjacima. Kada su neka deca tokom njenog nastupa počela nestrpljivo da reaguju, Marko je prekinuo igru i uveo strogo pravilo: niko ne sme da požuruje druge. Zatim je tri puta tiho s Anom uvežbao jedan vic, sve dok se nije osetila dovoljno sigurno da ga ispriča pred svima. Njena završna fora nasmejala je celu fiskulturnu salu, donela joj plišanog zeca i odmah privukla pažnju drugih devojčica, koje su je pozvale da se igra s njima.
Inspirisan Markovom velikodušnošću, direktor škole, gospodin Jovanović, odlučio je da štand s besplatnim nagradama postane stalni deo budućih školskih vašara. Nazvao ga je „Štandom novih prilika“ i pozvao Jelenu da se pridruži roditeljskom organizacionom timu. Na vašaru sledeće godine štand se ponovo pojavio, ovoga puta prepun igračaka koje su ljudi donirali, a Marko ga je vodio zajedno s Anom, koja je u međuvremenu postala mnogo samouverenija.
Te večeri Marko se vratio kući s ogromnim kolačem koji je kupio od sopstvenog novca kako bi ga podelio sa svojom majkom. Koristeći svojih 50 dolara da se pobrine da se nijedno dete iz njegovog razreda ne oseća isključeno, Marko nije samo pokrenuo školsku tradiciju dobrote koja će trajati godinama već je tu radost na kraju podelio i sa svojom majkom.