Prelazak sa višegodišnjeg školovanja kod kuće u redovno školsko odeljenje u početku je delovao kao potpuni uspeh za desetogodišnjeg dečaka Luku, koji ima Daunov sindrom i sanja da postane naučnik. Tokom prva četiri dana vraćao se kući ozaren, jedva čekajući da ispriča sve o svom novom drugu iz razreda, Nikoli, i o svom oduševljenju naukom. Međutim, u petak ujutru direktor škole pozvao je Lukine roditelje i zatražio da odmah dođu u njegovu kancelariju, jer su ih tamo čekala dva policajca. U strahu da je njihov sin upao u nevolju ili da je ozbiljno povređen, roditelji su požurili u školu. Tamo su zatekli Luku crvenih očiju, kako čvrsto steže svoj ranac i moli ih da ga ne vrate na školovanje kod kuće.
Direktor i školski policajci brzo su objasnili da Luka nije bio ni u kakvoj nevolji; policija je pozvana kako bi pomogla u rešavanju sukoba koji se dogodio u školskoj trpezariji. Kratak video-snimak pokazao je trojicu učenika kako se podsmevaju Lukinom načinu govora i njegovom snu da postane poznati naučnik, pritom ga snimajući. To je navelo Nikolu da reaguje i odlučno zahteva od njih da prestanu. Sukob je eskalirao kada je jedan drugi učenik gurnuo Nikolu, ali on nije odustao sve dok osoblje škole nije intervenisalo. Nažalost, Luka je priznao da je još od srede trpeo njihovo okrutno smejanje samo zato što su mu ti dečaci dozvoljavali da sedi za njihovim stolom. Ćutao je jer se plašio da će ga roditelji ispisati iz škole ako im kaže šta se dešava.
Škola je pokrenula detaljnu istragu tokom koje je utvrđeno da je Nikola već prethodnog dana prijavio početno zadirkivanje u trpezariji jednom od dežurnih nastavnika, ali je odrasla osoba to odbacila kao bezazlenu šalu. Odlučna da ubuduće pravilno reaguje, uprava škole uvela je pojačan nadzor u trpezariji, stroge disciplinske mere za učenike koji su maltretirali Luku i sistem neposredne podrške u saradnji sa njegovom učiteljicom. Luka je hrabro odlučio da se još istog popodneva vrati na nastavu, rešen da nastavi da uči i provodi vreme sa svojim novim prijateljem. Tokom narednih nedelja njegovi roditelji ostali su u bliskom kontaktu sa školom i podržavali njegovo sve veće samopouzdanje, dok je on učio da otvoreno govori o svojim osećanjima svaki put kada bi se neko od učenika poneo neprijatno prema njemu.
Njihovo prijateljstvo postalo je još snažnije kada je Luka pozvan u Nikolinu kuću, gde je Nikolina majka izrazila duboku zahvalnost zbog Lukinog prisustva u životu njenog sina. Ispostavilo se da je Nikola prešao iz druge škole, da je prve dane tamo proveo potpuno sam i da se osećao jednako usamljeno, sve dok ga Luka prvog dana nije srdačno pozvao da sedne pored njega i razgovara o dinosaurima. Njihovo prijateljstvo nije bilo odnos spasioca i žrtve, već iskrena veza koju su izgradila dva usamljena dečaka, odlučivši da budu tu jedan za drugog. Njihova međusobna podrška posebno je došla do izražaja tokom školskog dana nauke, kada su Luka i Nikola ponosno predstavili svoj zajednički poster Sunčevog sistema roditeljima i drugim učenicima.
Razmišljajući o ovom emotivno teškom iskustvu, Lukini roditelji shvatili su da prava zaštita ne znači sklanjati sina od svakog životnog udarca niti sužavati njegov svet kako bi ga sačuvali od opasnosti. Naprotiv, prava zaštita znači pružiti mu slobodu da prati svoje snove, uz sigurnost da uvek ima ljubav i podršku na koje može da se osloni kada naiđe na prepreke. Luka je nastavio da svakog jutra odlazi u školu sa radosnim osmehom, potpuno svestan da se izazovi mogu pojaviti, ali i da pored sebe ima najboljeg prijatelja, kao i roditelje koji će kroz život uvek koračati zajedno s njim.