Četrdeset pet godina nakon što je njihova mladalačka ljubav izbledela, Tom, 63-godišnji pastor, neočekivano je ponovo sreo svoju prvu ljubav, Mariju, na bolničkom odeljenju za onkološke pacijente. Marija se borila sa rakom u četvrtom stadijumu, ali njen vedar duh, smisao za humor i toplina ostali su nepromenjeni. Setivši se obećanja koje joj je Tom dao kada su imali samo sedamnaest godina – da će se jednog dana oženiti njome – odlučila je da mu se, kroz šalu, zaprosi iz bolničkog kreveta. Dirnut njihovom neraskidivom vezom, Tom je pristao. Uz pomoć bolničkog osoblja i porodice, organizovali su jednostavnu, ali dirljivu ceremoniju, uz jeftin burmu kupljenu na buvljaku. Tako su dobili pet dragocenih dana koje su proveli zajedno kao muž i žena, pre nego što je Marija preminula.
Nakon sahrane, Marijin sin Marko uručio je Tomu zapečaćeno pismo koje je otkrivalo neočekivanu istinu: Marija je tri decenije posvetila izgradnji jedne od najuspešnijih pekara u okrugu. Tu tajnu je namerno čuvala do poslednjih dana, želeći da je Tom oženi iz ljubavi, a ne zbog njenog uspeha ili bogatstva. Ostavila mu je čitav posao u nasledstvo, uz nekoliko šaljivih uputstava u kojima ga je zamolila da poseti pekaru i raspita se za „tost“.
Kada je Tom stigao, ostao je zatečen kada je na meniju pekare ugledao jedan od najprodavanijih slatkih specijaliteta sa cimetom, nazvan „Tomov užasni tost“. Bio je to nežan i duhovit omaž njegovim očigledno lošim kulinarskim sposobnostima iz tinejdžerskih dana. Iza pulta se nalazila i uramljena fotografija njih dvoje iz mladosti.
Preplavljen poslovnom dokumentacijom i složenim finansijama, Tom je u početku razmišljao o prodaji pekare, jer nije bio siguran kako da vodi posao o kojem gotovo ništa nije znao. Međutim, skrivena poruka na poleđini Marijinog pisma ohrabrila ga je da ne dozvoli da strah upravlja njegovim odlukama.
Dok je provodio vreme sa zaposlenima i upoznavao se sa svakodnevnim poslovanjem, Tom je otkrio da je Marija godinama tiho donirala neprodati hleb lokalnom centru za zajednicu. Inspirisan njenom velikodušnošću i tražeći način da nastavi da pomaže drugima, shvatio je da bi resursi pekare mogli da posluže za ostvarenje dugogodišnjeg cilja njegove crkve: pružanje redovnih toplih obroka usamljenim članovima zajednice.
U saradnji sa Markom, koji je preuzeo finansijsko planiranje, i direktorkom pekare, Jelenom, koja je bila zadužena za organizaciju rada u kuhinji, Tom je pokrenuo program zajedničkih obroka pod nazivom „Marijin sto“.
Tim je pokrenuo inicijativu na dan kada bi Marija proslavila svoj 64. rođendan i ugostio desetine usamljenih starijih ljudi kojima nisu bili potrebni samo hrana već i društvo i ljudska bliskost.
Tokom događaja, Jelena je uručila Tomu još jednu malu drvenu kutiju koju je Marija ostavila za njega. U njoj se nalazilo poslednje pismo koje mu je napisala. U njemu je izrazila zahvalnost što je dobila neočekivanu drugu priliku za ljubav, zamolila ga da ne tuguje zbog izgubljenih godina i nežno ga ohrabrila da nastavi da pruža ljubav drugima.
Nekoliko meseci kasnije, „Marijin sto“ nastavio je uspešno da funkcioniše, pružajući tople obroke ljudima kojima je pomoć bila potrebna dva puta nedeljno, dok su Jelena i Marko uspešno održavali svakodnevno poslovanje pekare.
Tom je ostao pastor u svom gradu i redovno svraćao u pekaru na kafu i parče slatkog tosta sa cimetom koji je dobio ime po njemu.
Iako su izgubili 45 godina i nikada nisu dobili priliku da zajedno provedu čitav život, Marijin poslednji poklon pružio je Tomu novi smisao života, blizak odnos sa njenim sinom i trajnu mogućnost da pomaže i hrani ljude u svojoj zajednici.