Četrnaestogodišnji Luka puštao je kosu nekoliko meseci kako bi je donirao organizaciji koja izrađuje perike za decu obolelu od raka tokom hemoterapije, sa konkretnom namerom da pomogne svojoj najboljoj drugarici Milici. Kada je njegova kosa dostigla potrebnu dužinu i od nje je napravljena perika po meri, direktor škole, gospodin Jovanović, i Milicin otac, Marko, sazvali su sastanak u školi. Tokom razgovora, Marko je otkrio da je Luka tajno pomogao Milici da se pridruži školskom timu za izradu scenografije kako bi mogla da radi na kostimima, zbog čega je njen otac verovao da pohađa školsku likovnu sekciju.
U školskoj sali, Milica je radila na staroj šivaćoj mašini koju je Marko ranije poklonio školi, a koja je pripadala njenoj pokojnoj majci. Na toj mašini sašila je plavi prsluk za kostim, sa tri različita dugmeta i džepom koji nije bio ravnomerno postavljen. Marko je pregledao odeću i pristao da Milica ostane u timu za izradu scenografije, pod uslovom da je nadgledaju unapred određene odrasle osobe. U međuvremenu, Luka se izvinio što je krio raspored aktivnosti.
Kod kuće je Luka po navici pripremao palačinke nedeljom ujutru, koristeći okrnjenu drvenu lopaticu koja je pripadala njegovom pokojnom ocu. Tom lopaticom okretao je palačinke u tiganju, baš kao što je njegov otac radio pre nego što je preminuo, tri godine ranije.
Nakon premijere školske predstave, Milica je poklonila Luki ručno sašivenu plavu kecelju, na čijoj je prednjoj strani bilo izvezeno njegovo ime, a koja je imala karakterističan, ukoso postavljen džep. Luka je nosio kecelju tokom jednog nedeljnog doručka, dok je pripremao palačinke za svoju porodicu i goste koristeći okrnjenu drvenu lopaticu.
Doručak, za kojim su sedela četiri člana porodice i njihovi najbliži, završen je tako što je plava kecelja odložena u kuhinji, pored stare drvene lopatice, kako bi mogla ponovo da se koristi u budućnosti.