Nakon smrti svog supruga Marka, Jelena je iz bolnice dobila torbu sa njegovim ličnim stvarima. Među njima su bili ručni sat, kabl za punjenje mobilnog telefona, džepna knjiga, toaletni pribor i sivi ženski pleteni džemper koji nije pripadao njoj. Ubrzo nakon toga, žena po imenu Marija donela joj je zatvorenu papirnu kovertu sa Markovim rukom pisanim beleškama. Dokument koji se nalazio unutra odnosio se na petogodišnjeg dečaka po imenu Luka i prepuštao je Jeleni da odluči da li želi da istraži njegovo poreklo.
Jelena je pristupila Markovom laptopu i pronašla digitalne datoteke sa bankovnim izvodima, pravnim dokumentima, koordinatama na mapi i dokumentacijom za račun označen kao „Lukin fond“. Ti dokumenti su je odveli do hraniteljske porodice, gde se Luka igrao drvenom železnicom. Tokom susreta sa starijom ženom po imenu gospođa Petrović, Jeleni je pokazana stara fotografija na kojoj su bila prikazana dva mala dečaka. Fotografija je otkrila da je Luka bio sin Markovog pokojnog brata, Nikole.
Pre svoje smrti, Marko je pripremio finansijske tabele, pravne dokumente i papire za osnivanje povereničkog fonda. Ti dokumenti pokazivali su da su sredstva iz Nikoline zaostavštine bila prebačena na poseban račun namenjen Luki, bez opterećivanja glavnih stambenih kredita ili polisa životnog osiguranja porodice. Marija, stručna radnica za zaštitu mladih koja je zajedno sa Markom neko vreme provela u ustanovi za mlade, pomogla mu je da prikupi potrebnu pravnu dokumentaciju i pronađe podatke u javnim registrima.
Jelena se sastala sa advokatom, socijalnom radnicom i hraniteljkom kako bi pregledali pravnu dokumentaciju i utvrdili raspored poseta. Tokom posete groblju, naslonila je crno-belu fotografiju dvojice braće na kamenu površinu Markovog nadgrobnog spomenika.
Pravna dokumentacija o starateljstvu i planirane kućne posete i dalje su na snazi, dok Luka redovno dolazi u Jelenin dom. Odštampani dokumenti, sudski spisi i fotografski materijali čuvaju se kao fizički dokazi koji potvrđuju porodične veze.