Posle petnaest godina braka, odana supruga po imenu Jelena nesebično je donirala svoj bubreg kako bi spasila život teško bolesnom suprugu Marku, verujući da zajedno grade čvrst i srećan život.
Međutim, njen svet se srušio dan nakon operacije, kada je ušla u njegovu bolničku sobu i zatekla ga kako ljubi drugu ženu. Ta žena, Milica, bez imalo stida je izjavila da je Markova partnerka već šest meseci i da je čekala da se transplantacija završi kako bi konačno zauzela Jelenino mesto.
Šokirana i duboko povređena, Jelena je ubrzo shvatila da je Marko lagao obe žene. Manipulisao je njenom ljubavlju kako bi sebi obezbedio organ koji mu je spasao život, dok je Milici obećavao zajedničku budućnost.
Odbijajući da mu dozvoli da kontroliše situaciju, Jelena je angažovala kurira da u Markovu bolničku sobu dostavi prelepu kutiju od kedrovog drveta. U njoj su se nalazila sva ljubavna pisma, poruke i uspomene koje su predstavljale njihov zajednički porodični život.
Kada je Milica ugledala te stvari i shvatila da ju je Marko obmanjivao pričama da je njegov brak već „završen“, bila je potpuno slomljena i odmah je otišla.
Kada se Marko dovoljno oporavio da može da bude otpušten iz bolnice, Jelena mu nije dozvolila da se vrati kući i rekla mu je da ode kod svog brata.
Uprkos njegovim protestima i tvrdnjama da ga je time ponizila, Jelena je ostala nepokolebljiva. Podsetila ga je na pravo poniženje — činjenicu da se probudila nakon velike operacije i zatekla njegovu ljubavnicu pored njega.
Iako su emocionalne posledice bile bolne, naročito kada je morala da objasni deci šta se dogodilo, Jelena je odbila da dozvoli da njegove laži određuju njen život.
Kako su meseci prolazili, njih dvoje su započeli formalni proces razdvajanja i medijacije.
Tokom jednog od njihovih poslednjih susreta, Marko je pitao Jelenu da li se kaje što mu je donirala bubreg.
Ona je mirno odgovorila da se ne kaje, jer je tu časnu odluku donela za čoveka za kojeg je verovala da je Marko i zbog dobrobiti njihove dece.
Čvrsto mu je stavila do znanja da su njeni izbori pripadali samo njoj i ostavila ga da se suoči sa posledicama sopstvenih postupaka.
Na kraju je Jelena uzela nazad praznu kutiju od kedrovog drveta. Iz nje je uklonila sva Markova stara ljubavna pisma i deci vratila njihove ručno nacrtane crteže.
Oslobađajući se lažnih uspomena na brak koji je bio slomljen, shvatila je da prazna kutija nije predstavljala tragediju, već praznu stranicu — novi početak.
Prvi put posle mnogo godina osećala se potpuno slobodno, znajući da njena budućnost i njen oporavak sada u potpunosti pripadaju njoj.