Majka je bila ispunjena ponosom kada je njen dvanaestogodišnji sin, Marko, proveo leto tiho i nenametljivo pomažući starijim komšijama tako što im je besplatno kosio travu. Ono što je počelo kao ljubazan gest prema jednom komšiji ubrzo je postalo njegova redovna rutina u celom kraju.
Ali samo tri nedelje pre početka sedmog razreda, dva policijska automobila zaustavila su se ispred njihove kuće i policajci su pitali baš za Marka. U panici i strahu, njegova majka je saznala da je jedna komšinica po imenu Milena – čiji je travnjak Marko kosio – zbunjena izašla iz svoje kuće i odlutala, a policija je pronašla Markovo ime napisano na papirićima zalepljenim svuda po njenoj kuhinji.
Kada je majka zajedno sa policijom prošla kroz Mileninu kuću, otkrila je da je njen sin potajno pomagao preopterećenoj ženi u raznim sitnim poslovima, kako u kući, tako i oko nje.
Kada je Milenina bratanica Ana stigla, shvatili su da je Milena već mesecima tiho patila od gubitka pamćenja i kognitivnog propadanja. Sve je to skrivala od svoje porodice kako bi izbegla preseljenje iz svog doma.
Papirići sa Markovim imenom bili su njen način da se podseti svojih svakodnevnih obaveza i ljubaznog dečaka koji joj je iznova dolazio u posetu.
Iako je Marko mislio da samo kosi jedan travnjak, njegovo prisustvo pružalo je Mileni važnu podršku i utehu dok je postepeno gubila svoju samostalnost.
Pošto je njeno stanje zahtevalo neprekidnu, 24-časovnu brigu, Milena je morala trajno da se preseli u ustanovu za zbrinjavanje starijih osoba. Shvatajući koliko će ovaj prelazak biti težak i za Milenu i za Marka, njegova majka mu je pomogla da iskopa neke od njenih omiljenih biljaka iz bašte – bele rade, žbun ruzmarina i ružu – kako bi ih poneli u njen novi dom.
Kada su stigli u ustanovu kako bi ih zasadili ispod njenog prozora, Milena u početku nije uspevala da prepozna Marka, što mu je teško palo.
Ali čim je ugledala baštenski alat i osetila miris svežeg ruzmarina, sećanje joj se nakratko vratilo i toplo je prepoznala „dečaka koji kosi travu“.
Videvši kako su njegovi trud i pažnja izmamili osmeh na Mileninom licu, Marku su krenule suze na oči. To mu je pokazalo koliko je njihova povezanost postala duboka.
Čak i kada je škola ponovo počela, a njegovo letnje „košenje trave“ zvanično se završilo, Markova privrženost njegovoj starijoj prijateljici nikada nije oslabila.
Sledećeg vikenda njegova majka ga je videla kako sa kantom za zalivanje ide niz prilaz. Bilo je jasno da je, iako je otišao u „penziju“ od košenja trave, odbio da se ikada povuče iz brige o Mileni.