Neposredno pre svoje smrti, moj očuh Milan – jedini otac kojeg sam ikada poznavala, nakon što nas je moj biološki otac napustio, a moja majka preminula – uhvatio me je za ruku i priznao da me je lagao celog života. Gurnuo mi je u ruku papirić sa adresom i preklinjao me da odem tamo pre nego što umre. Uplašena onim što bih mogla da zateknem, odvezla sam se do te kuće, gde me je dočekala starija žena po imenu Milena. Pokazala mi je fioku u kojoj se nalazio metalni kalup za kolačiće u obliku zvezde – potpuno isti onaj kojim je Milan svake nedelje pravio moje omiljene palačinke sa jabukama. Milena mi je pokazala fotografiju petogodišnje devojčice po imenu Jelena i otkrila da je Milan nekada bio oženjen. Jelena je bila njegova biološka ćerka, koja se tragično utopila, nakon čega je Milan svoju prošlost zakopao pod teretom neizmerne tuge.
Kada sam, nekoliko godina kasnije, sasvim slučajno kao četvorogodišnja devojčica zatražila palačinke u obliku zvezde, to je Milanu otvorilo put ka izlečenju i dalo mu mogućnost da ponovo izgovori ime svoje ćerke. Međutim, prava laž se odnosila na ono što se dogodilo nakon smrti moje majke: iz straha da ponovo ne zavoli dete i možda ga izgubi, Milan je zaista već spakovao svoj kamionet, nameravajući da me ostavi kod moje tetke i ode. Tek nakon što je do zore sedeo u Mileninoj kuhinji, shvatio je da me već previše voli da bi jednostavno otišao. Vratio se kući, uvukao se pod kuhinjski sto i obećao svojoj četvorogodišnjoj pastorki da je nikada neće napustiti. Ovu tajnu koju je čuvao celog života nije skrivao da bi me obmanuo, već da bi me zaštitio od teškog tereta njegove tuge.
Odjurila sam nazad u bolnicu da kažem Milanu da razumem i da ga volim, ali stigla sam nekoliko trenutaka prekasno. Kada su mi predali njegove lične stvari, otvorila sam njegov stari smeđi novčanik i pronašla dve fotografije jednu pored druge: na jednoj je bila Jelena sa svojim palačinkama u obliku zvezde, a na drugoj ja kao petogodišnja devojčica, kako držim zagorelu palačinku. On svoju prvu ćerku nikada nije zamenio mnom, niti ju je ikada zaboravio; umesto toga, nosio nas je obe u svom srcu svakog dana i voleo me potpuno – iako je znao koliko duboko gubitak može da boli.
Kada sam se vratila kući svojoj ožalošćenoj ćerki, izvadila sam stari kalup u obliku zvezde i napravila joj palačinke sa jabukama. Kada me je pitala zašto ih je deka uvek pravio u tom obliku, pogledala sam dve fotografije na kuhinjskoj radnoj površini i objasnila joj da ih je pravio tako zato što ljubav može istovremeno da sačuva jednu uspomenu i napravi mesto za drugu. Dok sam vraćala kalup u obliku zvezde u fioku, za svaku narednu nedelju, shvatila sam da tuga možda nikada potpuno ne nestane, ali da ljubav s vremenom postane dovoljno velika da može da je nosi.