Moja komšinica Jelena navikla je da od mene pozajmljuje gotovo sve što joj je potrebno. Tokom jedne godine uzela je od mene merdevine, perač pod pritiskom, spori šporet, aparat za kuvanje na pari, prenosivi frižider, posudu za pečenje i razne druge stvari za domaćinstvo. Uglavnom bih stvari dobijala nazad sa zakašnjenjem, prljave, oštećene ili sa delovima koji su nedostajali, a Jelena je uvek imala neki izgovor.
Pošto smo bile komšinice već šest godina, a naše porodice su se poznavale godinama, stalno sam sebi govorila da nije vredno stvarati tenziju zbog toga. Znala sam da je trebalo mnogo ranije da prestanem da joj pozajmljujem stvari, ali mi je oduvek bilo teško da kažem „ne“.
Onda me je jednog popodneva Jelena zamolila da joj pozajmim svoj stari KitchenAid mikser krem boje.
Za mene taj uređaj nije bio običan kuhinjski aparat. Moja majka ga je kupila 1989. godine i koristila svake nedelje, sve dok nije postala previše slaba da duže stoji u kuhinji. Nakon njene smrti zadržala sam ga jer me je zvuk njegovog motora podsećao na moj roditeljski dom i majčinu kuhinju.
U početku sam odbila Jeleninu molbu i objasnila joj da taj mikser za mene ima veliku sentimentalnu vrednost i da bih radije da ga ne pozajmljujem. Ali nakon što me je iznova uveravala da će biti pažljiva, nevoljno sam pristala.
Kada ga je u subotu ujutru vratila, jednostavno ga je ostavila na mojoj verandi. Mikser je bio prekriven osušenom pavlakom i glazurom, a kada sam ga očistila i uključila, motor je počeo da proizvodi užasan zvuk struganja pre nego što se potpuno zaustavio.
Jelena je priznala da je nastavila da koristi mikser iako je već imao problema. Ali umesto da se izvini, rekla mi je da bi se taj stari aparat ionako jednog dana pokvario.
Odnela sam uređaj u servis, gde ga je pregledao tehničar po imenu Marko. Potvrdio je da se motor pregrejao zato što je aparat bio preopterećen i nastavio da radi iako je već bilo očigledno da je bio pod prevelikim opterećenjem.
Popravka bi koštala 347 dolara.
Kada sam zatražila od Jelene da plati štetu, nasmejala se i odbila. Rekla je da neće dati toliko novca za kućni aparat iz osamdesetih godina.
Njena reakcija mi je konačno pokazala da pravi problem nije bio pokvareni mikser – već činjenica da se ona nikada nije osećala odgovornom za ono što pozajmi.
Zato sam odlučila da promenim pravila.
Nekoliko dana kasnije Jelena me je pitala da li može da pozajmi nekoliko stvari za proslavu mature svoje bratanice, između ostalog moj veliki prenosivi frižider, spori šporet i sklopive stolove.
Ovog puta sam joj predala pisani ugovor o pozajmici. U njemu su bili navedeni svi predmeti, njihova pojedinačna vrednost u slučaju zamene, rok za vraćanje, zahtevi u vezi sa čišćenjem, kao i povratni depozit od 350 dolara. Takođe sam u ugovor unela i već dugovanih 347 dolara za popravku miksera.
Jelena se naljutila i rekla da je ugovor sitničav.
Ali kada njen stanodavac ujutru na dan proslave nije mogao da dostavi stolove, vratila se i pitala da li može da pozajmi moje.
Pošto je trebalo da gosti uskoro stignu, nevoljno je potpisala ugovor i platila traženi iznos.
Pomogla sam joj da sve prenese do svoje kuće, jer moj cilj nije bio da joj pokvarim proslavu. Samo sam želela da shvati da pozajmljivanje stvari sa sobom nosi i odgovornost.
Nakon proslave vratila je sve na vreme, čisto i neoštećeno, pa sam joj u potpunosti vratila depozit.
Pre nego što je otišla, Jelena je konačno priznala da nikada nije trebalo da mi vrati majčin mikser prljav niti da mene krivi zato što se pokvario.
Rekla sam joj da bi sve bilo potpuno drugačije da je od samog početka jednostavno pokucala na moja vrata i izvinila se.
Nekoliko dana kasnije Marko me je pozvao i rekao da je mikser popravljen.
Kada sam ga uključila, motor je ponovo radio bez problema i zvučao je potpuno isto kao svih tih prethodnih decenija.
Tog vikenda moja ćerka Milica i ja koristile smo ga da napravimo stari čokoladni kolač moje majke za nedeljno popodne.
Taj poznati zvuk vratio mi je uspomene na majku i podsetio me zašto mi je taj aparat od samog početka bio toliko važan.
Jelena me više nikada nije pitala da li može da ga pozajmi, a vremenom je počela unapred ljubazno da pita i za druge stvari.
Kada joj je kasnije ponovo bio potreban moj perač pod pritiskom, čak se našalila i pitala da li sam već izvadila papire.
Na kraju sam shvatila da me postavljanje granica nije činilo lošom komšinicom.
Godinama sam velikodušnost mešala sa dozvoljavanjem nekome da se prema mojim stvarima odnosi bez poštovanja.
Ugovor o pozajmici je funkcionisao zato što je Jelena sada i sama imala nešto da izgubi, pa je imala razlog da pažljivije postupa sa stvarima koje pozajmljuje.
Mikser i dalje stoji na mojoj kuhinjskoj radnoj površini, sa svojim starim ogrebotinama i malim okrnjenim delom emajla.
Nije vredan zbog svojih godina niti zbog brenda.
Vredan je zato što je pripadao mojoj majci i zato što u sebi nosi decenije uspomena.
I iako je Jelena bila u pravu kada je rekla da je mikser star, pogrešila je u nečemu mnogo važnijem:
Staro ne znači bezvredno.