Dok je provodila vreme u sunčanom parku sa svojim malim sinom Nikoli, Jasmina je nakratko bila ometena hitnim poslovnim mejlom na svom telefonu. Kada je podigla pogled, prestravila se ugledavši stariju ženu po imenu Klara kako tiho stoji pored peska i naginje se da nešto šapne Nikoli.
Uplašena da stranac pokušava da satera njeno dete u ćošak, Jasmina je odmah potrčala i udaljila Nikolu od žene. Zatim ju je suočila i pitala zašto razgovara sa njenim sinom i šta krije u svojoj teškoj, spuštenoj torbi.
Klara je čvrsto privila tamnozelenu torbu uz grudi, ignorišući Jasminina pitanja. Umesto toga, insistirala je da joj je potrebna pomoć da je odnese uz stepenice do svog stana i zamolila ih da pođu sa njom.
Dok je Jasmina pokušavala da se udalji, Klara je pogledala pored nje pravo u Nikolu i šapatom rekla da je on njen izgubljeni sin Marko, koji je nestao pre više desetina godina.
Panika je nastala kada je Klara počela da doziva Nikolu drugim imenom i tvrdila da u torbi čuva sve njegove stvari iz detinjstva. Tada je Jasmina izvadila telefon i pozvala policiju.
Kada su policajci stigli na mesto događaja i ubedili Klaru da otvori torbu, nisu pronašli ništa opasno. Umesto toga, pronašli su izbledelo žuto ćebence za bebu, staru odeću, drvenu zvečku i fotografiju na kojoj je pisalo „proleće 1986“.
Nakon što su kontaktirali lokalne ustanove, istina je izašla na videlo: Klara je bila žena sa uznapredovalom demencijom koja je pobegla iz obližnjeg doma za negu osoba sa problemima pamćenja. Sa sobom je nosila uspomene i predmete svog sina koji je nestao pre četrdeset godina, zarobljena u prošlosti ispunjenoj tugom.
Ispunjena mešavinom olakšanja i duboke tuge, Jasmina je shvatila da Klara nije bila zlonamerna pretnja, već majka koja je tugovala i ostala zarobljena u sopstvenim uspomenama.
Vođene saosećanjem, Jasmina i Nikola počele su redovno da posećuju Klaru u Rose Havenu. Vremenom je postala toliko važan deo njihovih života da ju je Nikola na svom petom rođendanu predstavio svima kao „baka Klara“.