Merima je provela ceo svoj odrasli život krijući se iza visokih okovratnika i dugih rukava, progonjena vatrom koja ju je obeležila kada je imala trinaest godina. Sažaljenje sveta uvek joj je delovalo teže od samih opekotina, zbog čega je poverovala da je prava ljubav luksuz namenjen samo „besprekornima“.
Kada je upoznala Kaleta, blagog i slepog profesora klavira, osetila je sigurnost kakvu nikada ranije nije poznavala. Za nju je njegovo slepilo bilo štit; nikada se ne bi povukao pred njenim izgledom niti bi video „oštećenu osobu“ kakvom je samu sebe smatrala.
Njihov dan venčanja bio je gorko-slatka pobeda, ispunjena nesavršenim tonovima muzike njegovih učenika i suzama radosnicama Merimine sestre Lorene. Po prvi put osećala se kao mlada, a ne kao žrtva.
Ali spokoj njihove bračne noći bio je poljuljan kada su Kaletove ruke prešle preko brazda njenih ožiljaka. Teška srca priznao joj je tajnu koju je čuvao dve decenije: bio je jedan od nepromišljenih tinejdžera čija je nepažnja izazvala upravo onu eksploziju koja ju je unakazila.
To otkriće je uzdrmalo Merimu, kao da je njihov brak bio izgrađen više na krivici nego na ljubavi. Kale je objasnio da u početku nije znao ko je ona, ali kada je saznao, strah da će je izgubiti držao ga je u tišini sve do nakon izgovorenih bračnih zaveta.
Zaprepašćena i sa osećajem izdaje, Merima je utočište potražila u kući svoje sestre. Provela je besanu noć boreći se sa ironijom da je čovek koji joj je konačno omogućio da se oseća lepom bio ista osoba odgovorna za njen najdublji bol.
Pred zoru je Merima shvatila da više ne želi da dozvoli senkama prošlosti da upravljaju njenom budućnošću. Vratila se u Kaletov stan i zatekla ga kako nespretno pokušava da se snađe u kuhinji, između osećaja krivice i zagorelog doručka.
Kada je uhvatila njegovu ruku da mu pomogne, njen bes je počeo da se topi. Nije videla zlikovca, već čoveka koji je živeo u sopstvenoj vrsti tame i nosio teret kajanja težak koliko i njeni ožiljci.
U toj kuhinji Merima je donela svoju prvu odluku kao supruga: preuzela je šporet i zauzela svoje mesto u njihovom domu. Odlučila je da oprosti, shvativši da Kaletova ljubav nije bila pokajanje niti iskupljenje, već iskrena povezanost sa njenom dušom.
Po prvi put pogledala je svoje ožiljke i videla preživljavanje umesto stida. Oni više nisu bili tajna koju treba skrivati, već zajednička priča koja je, kada je konačno izneta na svetlost dana, omogućila oboma da se izleče i započnu svoj zajednički život.