Nakon rođenja njihove ćerke Marije, Dženi se našla u iscrpljujućem krugu brige o novorođenčetu, dok je njen muž Goran postajao sve hladniji i kontrolisaniji. Pošto je radio od kuće, Goran je razvio ogorčenost prema bebinom plaču i postao opsednut smanjenjem kućnih troškova. Ignorisao je Dženinu fizičku i emocionalnu iscrpljenost i tretirao je više kao prepreku svojoj produktivnosti nego kao partnerku koja se oporavlja od porođaja.
Situacija je dosegla dno kada je Goran počeo da meri Dženino vreme pod tušem i na kraju zalepio kuhinjski tajmer na vrata kupatila. Postavio joj je strogo ograničenje od četiri minuta i pretio da će zatvoriti glavni ventil za vodu ako pređe to vreme. Tu pretnju je više puta i sproveo u delo, primoravajući Dženi da ispira sapun iz kose hladnom vodom iz kante, dok je beba plakala, a on joj držao predavanja o “upravljanju vremenom”.
Okrutnost je izašla na videlo kada je Goranov otac, Rade, zatekao sina kako isključuje vodu. Zgrožen Goranovim nedostatkom empatije, Rade je intervenisao i naterao ih da zamene uloge. Napravio je detaljan, minut po minut raspored za sve Dženine obaveze i rekao Goranu da će narednih sedam dana 100% biti odgovoran za brigu o detetu i kućne poslove.
Tokom te “trening nedelje”, Goran je brzo došao do svojih granica pod teretom neispavanosti i stalnog rada. Suočio se sa realnošću smirivanja uplakanog deteta i vođenja domaćinstva sam, i shvatio da su njegova prethodna očekivanja bila nemoguća. Četvrte noći, poniženi Goran se izvinio svojoj ćerki i supruzi i konačno prepoznao nevidljivi teret koji je Dženi nosila.
Kada je Rade otišao, tajmer je nestao, a odnos snaga u kući se promenio. Goran je počeo sam da ustaje noću i hrani bebu, bez da ga iko na to podseća, i prestao je da gleda na osnovne potrebe Dženi kao na rasipanje resursa. Dženi je konačno povratila osećaj ljudskosti tako što je uzela dug, neometan tuš i shvatila da zdrav brak zahteva zajedničko delovanje, a ne štopericu.