Kabina je bila simfonija haosa, visoki mehanički krik koji je nadjačavao ritmično brujanje na koje su se putnici navikli samo nekoliko minuta ranije. Gravitacija je delovala više kao predlog nego kao zakon dok se helikopter naglo naginjao ulevo, a horizont izvan stakla pretvarao u vrtoglavu mrlju zelene šume i sivog neba. Alarmi su pulsirali u paničnom crvenom ritmu na kontrolnoj tabli, prateći otkucaje srca svih u letelici. Pilot, iskusni veteran po imenu Ilija, držao je vilicu toliko stisnutu da je izgledalo kao da će pući, dok su mu zglobovi pobeleli dok se borio sa komandnom palicom. Svaki put kada bi povratio i milimetar stabilnosti, novi nalet vetra ili mehaničko podrhtavanje to bi mu odmah oduzeli.
„Padamo!“ vrisnuo je glas sa zadnjeg sedišta, sekući urlik motora koji je otkazivao. Panika, zaraznija od bilo kakve groznice, proširila se kroz mali prostor. Muškarac na mestu kopilota, vođen primarnim instinktom za preživljavanje i potpunim nedostatkom iskustva u letenju, jurnuo je napred. Zgrabio je Ilijinu desnu ruku očajničkom, čeličnom snagom, pokušavajući da povuče kontrole ka sebi. To je bila najgora stvar koju je mogao da uradi. Helikopter se nasilno zanio, nos mu se spustio ka krošnjama drveća ispod. „Pusti!“ vikao je Ilija, glasom koji je bio hrapav, zapovednički urlik. Zatim, u potezu koji je prkosio svakoj logici, pilot je iznenada potpuno pustio levu ruku i posegnuo ne ka komandama, već ka maloj uvučenoj poluzi kod poda.
Iznenadni pomak Ilijine težine i delimično puštanje komandi izazvali su poslednji trzaj letelice, mučan pad koji je svima utrobu popeo u grlo. Ali taj potez nije bio predaja; bio je proračunati rizik. Oslobađanjem jedne ruke Ilija je aktivirao sistem za hitnu autorotaciju, mehanički zaobilazni sistem koji je odvojio motor od rotora. Frenetični, strugajući zvuk umiruće turbine nestao je, zamenjen sablasnim, tihim zviždukom dok su se lopatice počele slobodno okretati, pokretane samo uzgonom vazduha tokom pada. Tišina je bila gotovo strašnija od buke, ali divlje okretanje je usporilo.
Pošto se motor više nije borio protiv fizike pada, helikopter je od „padajuće cigle“ postao ogromno, rotirajuće seme javora. Ilija je lakat brzo odgurnuo putnikovu ruku i ponovo obuhvatio palicu sa obe ruke, oči fiksirane na usku čistinu pored suvog korita potoka. U poslednjem trenutku prilagodio je nagib lopatica, koristeći sačuvanu energiju rotora da ublaži udar. Sletanje nije bilo ni blizu nežnog — težak udar koji je polomio stajni trap i razbio donje prozore — ali kabina je ostala uspravna. Kada su se rotori usporili do ritmičnog „flek-flek-flek“ i konačno stali, jedini zvuk koji je ostao bio je tiho pucketanje hladnog metala i isprekidano disanje preživelih.
Ilija se zavalio nazad, uniforma mu je bila natopljena znojem, i konačno pustio kontrole zauvek. Putnik koji je pokušao da preuzme upravljanje sedeo je drhteći, ruke u krilu, gledajući pilota sa mešavinom stida i divljenja. Niko nije progovorio čitav minut; stvarnost zemlje pod njima bila je čudo koje još nisu bili spremni da izgovore. Ilija je izvadio zgužvanu mapu iz džepa i prstom pokazao njihovu približnu lokaciju. Pogledao je grupu, umorni ali stabilan osmeh konačno mu je probio strogo lice. Bili su duboko u divljini i kilometrima od cilja, ali bili su živi, a histerična vriska alarma zamenjena je tihim, mirnim šuštanjem vetra kroz borove.