Sterilni, beli hodnici Memorijalne bolnice Sveti Jovan obično su bili simfonija ritmičnih bipova i tihog škripanja gumenih đonova po linoleumu, ali za sestru Elinu to popodne je naglo skrenulo u frustraciju. Već skoro deset minuta pratila je gospodina Aarneta, osamdesetogodišnjeg pacijenta poznatog više po tihom lutanju nego po stvarnim problemima. Kada ga je konačno sustigla, stajao je na pragu visokobezbednosnog istraživačkog krila, mesta strogo zabranjenog za pacijente i neovlašćeno osoblje. Njegova bolnička spavaćica lagano je lepršala na promaji klima-uređaja dok je netremice gledao u teška, ojačana čelična vrata na kraju hodnika. Elinino strpljenje, istrošeno dvostrukom smenom, konačno je puklo dok je istupila da interveniše.
„Gospodine Aarnet, znate da vam nije dozvoljeno da budete ovde,” rekla je, glasom čvrstim i naviklim na autoritet iskusne medicinske sestre. Posegla je za njegovom rukom, nameravajući da ga odvede nazad ka gerijatrijskom odeljenju, ali starac nije ni trgnuo niti se izvinio kao obično. Nije je čak ni pogledao. Umesto toga, ostao je ukopan na mestu, a njegova oronula ruka polako se podigla i pokazala jednim drhtavim prstom ka zatvorenim vratima laboratorije 4. Pre nego što je Elina stigla da izgovori još jednu opomenu, tišinu zabranjenog hodnika razbio je prodoran alarm. Visok, oštar zvuk počeo je da zavija iza čeličnih vrata, praćen paničnim, prigušenim povicima osoblja zarobljenog unutra.
Promena atmosfere bila je trenutna. „Zbunjeni” pacijent za kog je Elina mislila da ga spašava odjednom je postao najprisebnija osoba u hodniku. Dok je Elina ostala ukočena, na trenutak paralisana haosom i crvenim trepćućim svetlima, gospodin Aarnet se nagnuo ka elektronskoj tastaturi. Nije imao karticu ni kod, ali mu nisu bili ni potrebni. Izvukao je iz džepa svog kardigana mali metalni predmet — specijalni override ključ koji Elina nikada ranije nije videla. Mirnom rukom, koja nije odavala njegovu navodnu krhkost, ubacio ga je u skriveni priključak ispod skenera.
Teška vrata su se uz šištanje otvorila, otkrivajući prostoriju ispunjenu gustim, vrtložnim parama. Pukla je linija komprimovanog rashladnog sredstva, preteći da izazove lokalnu eksploziju koja bi uništila čitavo krilo. Tehničari unutra bili su zbijeni u uglu, nesposobni da kroz ledenu maglu dođu do ručnog ventila za isključivanje. Bez i trenutka oklevanja, gospodin Aarnet je zakoračio u haos. Kretao se sa svrhom koja je odavala da mu ovo nije prvi put da se suočava sa kritičnim mehaničkim kvarom. Elina je posmatrala u šoku kako čovek koga je nedeljama tretirala kao krhkog pacijenta upravlja prostorijom sa vrhunskom preciznošću, pogled mu je bio prikovan za glavni manometar pritiska.
Snažnim okretom teškog gvozdenog točka blizu plafona, starac je prekinuo protok. Zavijanje izlazećeg gasa utihnulo je u tihi šištaj, a alarmi su prešli iz paničnog pulsa u stabilan, ritmičan ton koji je označavao da je opasnost prošla. Tehničari su pohitali napred, hvatajući vazduh i zahvaljujući svom spasiocu bez daha. Tek tada je glavni hirurg bolnice zašao iza ugla, zadihan i bled, i ukočio se kada je ugledao starca u sredini laboratorije. „Direktore Aarnet?” prošaptao je hirurg, glasom punim poštovanja koji je Elinu ostavio u potpunom šoku.
Ispostavilo se da „pacijent koji luta” zapravo nije bio pacijent, već penzionisani osnivač i inženjer naprednog krila bolnice — čovek koji je projektovao upravo one bezbednosne sisteme koji su upravo otkazali. Nije bio izgubljen; čuo je suptilnu, predalarmnu vibraciju iz cevi kroz zidove svoje sobe i došao da poslednji put popravi svoje životno delo. Elina je osetila talas nelagodnosti dok je shvatala da je ukoravala genija koji je štitio svoje nasleđe. Gospodin Aarnet se samo okrenuo ka njoj uz blagi, znalački osmeh, vratio svoj override ključ u džep i tiho joj dozvolio da ga odvede nazad u sobu na zasluženi odmor.