Večernji vazduh bio je gust od mirisa kiše i mokrog asfalta dok je muškarac samouvereno koračao uskom uličicom, njegove čizme oštro su odzvanjale po pločniku. Tražio je distrakciju, nešto nad čim bi mogao da ispolji svoju zamišljenu moć, kada je ugledao mršavu trobojnu mačku sklupčanu pored gomile odbačenih gajbi. Bez razmišljanja, povukao je nogu i poslao zarđalu limenku ka životinji. Metal je snažno zazvečao o tlo, a muškarac je ispustio oštar, isprekidan smeh dok je mačka odskočila unazad, nakostrešena od straha. „Jadno,“ promrmljao je, dok mu se grudi nadimaju od pogrešno usmerenog osećaja nadmoći. Napravio je još jedan predatorski korak napred, očekujući da će životinja pobeći u senke.
Ali mačka nije pobegla. Umesto toga, čvrsto je spustila šape na beton, njen kičmeni stub se izvio ne u povlačenju, već u čudnom, utemeljenom prkosu. Njene oči, široke i svetlucave u slaboj svetlosti ulične lampe, zaključale su se na muškarcu intenzitetom koji je delovao uznemirujuće ljudski. Smeh mu je zamro u grlu kada je shvatio da je uobičajeni ciklus straha prekinut. Osetio je nelagodu u potiljku — onaj osećaj kada shvatiš da više nisi jedini lovac u prostoru. Ponovo je podigao nogu, možda da zapreti, možda da udari, ali njegov pokret je prekinuo glas koji je delovao kao da dolazi iz samih zidova od cigle.
Na svega nekoliko metara, delimično u senci požarnih stepenica, stajala je žena u dugom tamnom kaputu. Nije se pomerila ni milimetar, a ipak je njeno prisustvo ispunilo celu uličicu. Nije vikala niti pretila; samo je izgovorila jednu tihu rečenicu koja je nosila težinu drevnog zakona. „On nije taj koji je ovde izgubljen,“ prošaputala je. Reči nisu bile glasne, ali su vibrirale snagom koja je muškarcu odjednom oduzela stabilnost u kolenima. Zaledio se na pola koraka, noga mu je visila u vazduhu kao polomljena marioneta. Arogancija koja ga je do tog trenutka pokretala nestala je, zamenjena hladnom, praznom spoznajom da je ušao u situaciju koju ne razume.
Žena je zakoračila u svetlost, a muškarac je video da ga ne gleda s besom, već sa dubokim, jezivim sažaljenjem. To je bio pogled koji se upućuje detetu koje je na korak od pada u prazninu. Pod njenim pogledom osetio je kako mu se sopstvena veličina smanjuje. Uličica, koju je do tada doživljavao kao svoju scenu, sada je delovala kao kavez čije su rešetke napravljene od tišine. Pogledao je nazad ka mački, koja je i dalje gledala, rep joj je jednom sporo zadrhtao kao odbrojavanje. Ravnoteža moći se tako naglo preokrenula da mu se zavrtelo u glavi. Polako je spustio nogu, čizme su udarile o asfalt tupo, poraženo.
Bez ijedne reči, muškarac se okrenuo i krenuo da odlazi, a njegov hod se ubrzo pretvorio u panični, ubrzani beg. Nije se osvrtao, ali je osećao kako dva para očiju — jedno mačje, jedno ljudsko — probijaju njegovu kičmu sve dok nije stigao do bezbednosti glavne ulice. Iza njega, napetost u uličici se raspala kao groznica. Žena je izvukla iz džepa mali komad hrane i nežno ga spustila na zemlju. Mačka joj je prišla uz tihi zvuk, njena predatorska ukočenost pretvorila se u predenje. Predator je bio ponizan, svedok je progovorio, i dok je kiša konačno počinjala da pada, uličica se vratila svom tihom, dostojanstvenom miru onih koji zaista znaju kako da prežive.