So slane vode visila je u vazduhu kao teška zavesa, brišući granicu između uzburkanog sivog Atlantika i tamnog, klizavog drveta pristaništa. Eli je mogao da oseti vibraciju besa okeana ispod svojih čizama—ritmično brujanje koje je pratilo njegov ubrzani, panični otkucaj srca. Ispred njega stajao je Julijan, natopljen do kože i sa divljim pogledom. Nekada su bili prijatelji, ili možda samo dvojica muškaraca povezanih tajnom koja je postala preteška da se nosi. Vetar je kidao Julijanov kaput dok je jurnuo napred, hvatajući Elija za ramena snagom čiste, očajničke potrebe. Gurnuo ga je ka ivici gde je ograda već bila iskrivljena u olupinu od prethodne oluje. „Napravni korak!“ vikao je Julijan, glas mu je pucao u huku vetra. „Još samo jedan i sve se završava, Eli! Nema više laži, nema više gledanja preko ramena!“
Eli je posrnuo unazad, pete su mu klizile po zelenim algama koje su prekrivale daske. Svet se nagnuo dok je gubio oslonac. Na trenutak koji ledi krv u žilama visio je iznad ponora, dok je bela pena talasa čekala trideset stopa ispod njega. Prsti su mu naslepo tražili oslonac i uhvatili hladnu, zarđalu donju stranu noseće grede baš u trenutku kada se u daljini podigao ogroman, crn talas. Visio je tamo dok su mu mišići vrištali pod teretom, dok je okean uzimao ono što mu pripada. Iznad njega, bes u Julijanovim očima zatreperio je i pretvorio se u zastrašujuću jasnoću.
Julijan je pao na kolena, bled ispod tamnog neba. Ruku je ispružio ka njemu, prsti su mu bili na svega nekoliko centimetara od Elijevog stiska. Ali kako je tutnjava talasa postajala zaglušujuća, Julijan je zastao. Trenutak oklevanja rastegao se u večnost. U toj tišini setio se izdaje koja ih je dovela ovde—kako ga je Eli gledao u oči i lagao o novcu, životu i ženi koju su obojica voleli. Ruka koja je trebalo da ga povuče nazad ostala je da drhti u vazduhu. Nije to bila mržnja koja ga je zaustavila, već spoznaja da neke stvari možda jednostavno treba da odnese plima.
U trenutku kada su Julijanovi prsti konačno uhvatili Elijev rukav, talas je stigao. Zid ledene, razorne sile udario je u pristanište kao teretni voz. Drvo je pucalo i lomilo se, i nekoliko sekundi svet je bio samo voda i mrak. Kada se voda povukla, Julijan je ležao naslonjen na ogradu, gušeći se i natopljen do kože. Pogledao je u svoje prazne ruke, pa preko ivice u uzburkanu penu. Nije bilo traga Eliju.
Julijan je ustao drhteći, oslanjajući se na stub. Očekivao je krivicu, ali ona nije došla. Umesto toga, osetio je praznu lakoću. Tajna je nestala, zakopana ispod miliona tona vode. Okrenuo se i krenuo ka obali, ne osvrćući se. Seo je u auto i upalio motor dok je oluja počinjala da se smiruje. U retrovizoru je video čoveka koji je izgubio sve, ali pronašao neku hladnu vrstu mira. Otišao je od obale, dok je Eli ostao iza njega—zajedno sa duhom života koji je bio primoran da živi. Prvi put posle mnogo godina, vazduh mu je bio čist. I nije ga zanimalo kuda ide dalje. Pristanište je postalo uspomena, talas je bio čišćenje, a tišina noći jedini saputnik koji mu je trebao za početak ispočetka.