Drvene obloge hodnika škrgutale su pod težinom sukoba, zvuk koji je gotovo bio ugušen teškim, isprekidanim disanjem dvojice muškaraca koji su čitav život proveli boreći se za isti vazduh. Ilija je svog brata, Julijana, pribio toliko jako uz zid da je uramljena fotografija njihovog pokojnog oca zadrhtala o malter. Zglobovi su mu pobeleli, a stisak na Julijanovoj kragni bio je toliko snažan da je pretio da pocepa tkaninu. Nedeljama je sumnja u njemu ključala poput infekcije, podgrejana nestalim stavkama u knjigama i šapatima koji su kružili porodičnom firmom. Ilija je bio uveren da je Julijan uzimao novac sa strane kako bi pokrio sopstvene rastuće kockarske dugove, izdajući nasleđe koje su zajedno trebalo da štite.
„Lagao si me!“ povikao je Ilija, dok su mu se vene na vratu nadimale, povlačeći desnu pesnicu unazad — smrtonosni luk frustracije spreman da udari. Želeo je fizičko olakšanje tog udarca, način da kazni izdaju koja je bolela kao nož među rebrima. Julijan nije ustuknuo, nije podigao ruke da se odbrani, niti je zatvorio oči. U tom trenutku delovao je neobično sitno, lice mu je bilo bledo naspram senki hodnika. Dok je pesnica kretala napred, Julijan se blago nagnuo, glas mu je bio jedva čujan, suv šapat koji je jedva prolazio kroz vazduh.
Reči su bile jednostavne, samo tri: „Proveri tavan.“
Efekat je bio trenutan. Pesnica, koja je bila na par centimetara od Julijanove vilice, naglo se zaustavila, podrhtavajući od potisnute sile. Ilijine oči su se raširile, bes mu se iznenada prekinuo dok se smisao poslednjih mesec dana preslagao u njegovoj glavi. Nije odmah spustio ruku; umesto toga, stisak na kragni polako je popuštao, tkanina mu je klizila kroz prste kao pesak. Julijan je drhtavo izdahnuo i skliznuo niz zid nekoliko centimetara kada je pritisak nestao, ali se nije pomerio da ode. Samo je pokazao nagore — ka plafonu, ka otvoru za tavan koji nisu otvorili otkako im je majka preminula.
Ilija je okrenuo glavu, pogled mu je skliznuo sa brata ka tamnom pravougaoniku na plafonu hodnika. Shvatanje ga je pogodilo kao hladan talas: Julijan nije bio taj koji je skrivao novac — on je skrivao dokaze o tuđoj krađi. Nestala sredstva nisu otišla kod kladioničara; preusmerio ih je njihov očev „pouzdani“ poslovni partner pre mnogo godina, a Julijan je potajno prodavao sopstvenu imovinu da bi popunio rupu i sačuvao tajnu koja bi uništila očev ugled i posle smrti. Knjige nisu bile zapis Julijanove pohlepe, već mapa njegove žrtve.
Ilija je napravio korak unazad, a tišina kuće odjednom je postala teška i kao da se izvinjava. Pogledao je svoje ruke, pa opet Julijana, koji je drhtavim prstima poravnavao izgužvanu košulju. Nije bilo potrebe za dugim priznanjem niti dramatičnim izvinjenjem; istina je sada živela u prostoru između njih, jasna i nepobitna. Ilija je pružio ruku — ne da udari, već da pridržI brata, stežući mu rame čvrstim, smirujućim stiskom. Nisu govorili dok su zajedno kretali ka merdevinama, ostavljajući bes u hodniku. Izdaja je bila stvarna, ali to nije bio greh jednog brata — to je bio duh koji su konačno nameravali da pošalju na počinak.