Duboko ispod površine, tutnjava se prolomila kroz stari tunel, dok se prašina osipala sa plafona i zemlja iznad njih počela da podrhtava. Radnici su se ukočili — a onda je nastala panika; alat je padao na tlo dok su se okretali da pobegnu. „Obrušava se!“ viknuo je jedan, glas mu je pucao o klaustrofobične kamene zidove. Ali stariji čovek, Ilija, istupio je napred i oštro podigao ruku. „Ne—čekajte,“ rekao je, slušajući pažljivo. Drmanje je postajalo sve jače, a zatim je iznenada promenilo pravac, prelazeći iz vertikalne vibracije u ritmičan, brušeni puls koji je kao da zaobilazio noseće grede tunela.
Ljudi su ostali paralizovani u prigušenom jantarnom sjaju svojih lampi, posmatrajući kako kamenčići plešu po podu kao živi insekti. Ilija je kleknuo i pritisnuo dlan na vlažni škriljac zida tunela. Nije osetio haotično urušavanje, već nameran, mehanički ritam. Bio je to zvuk nečega što se budi — ili nečega što konačno probija. „Nazad uz istočni zid,“ naredio je, glas dovoljno miran da umiri napete živce mlađih ljudi. Oni su požurili da poslušaju baš u trenutku kada je pritisak vazduha u šahtu naglo porastao, izazivajući bolan šum u ušima.
Isprekidana pukotina projurila je niz sredinu udaljenog zida, svetlucajući slabom, iridescentno ljubičastom svetlošću koju niko od njih nije video za dvadeset godina rudarenja. Brušenje je dostiglo vrhunac — zvuk kao da se staklo lomi pod baršunastim čekićem — a zatim se zid jednostavno pretvorio u fini prah. Iz otvora je ušao hladan povetarac, koji nije mirisao na ustajalu zemlju i vlagu, već na kedar i ozon. Radnici su zaštitili oči dok se prašina slegala, otkrivajući ne gomilu ruševina, već savršeno gladak podzemni hodnik od materijala nalik poliranom opsidijanu.
Ilija je prvi prešao prag. Našao se u dvorani koja se protezala dalje nego što je njegova lampa mogla da osvetli, čiji je pod bio urezan srebrnim linijama koje su pulsirale u ritmu njegovog srca. Drhtanje nije bilo urušavanje; to je bio završni pečat drevnog trezora koji se otvorio. Dok je ostatak ekipe ulazio u komoru, njihov strah je nestao, zamenjen dubokom, teškom tišinom koja je delovala kao fizički teret. Nisu gledali u grobnicu ili rudnik, već u biblioteku svetlosti, gde su hiljade providnih sfera lebdele u stanju mirovanja duž zidova.
Jedan od mlađih radnika pružio je ruku ka sferi, ali Ilija ga je uhvatio za zglob. „Ne još,“ šapnuo je, iako nije bio siguran zašto. Dok su stajali tamo, srebrne linije na podu počele su jače da svetle, projektujući treperavu mapu na plafon. Prikazivala je planine iznad njih, obližnje reke, a zatim se udaljavala, prikazujući svet kakav je izgledao pre hiljada godina. Mašina — ako je to bila — čekala je tačnu frekvenciju njihovog ritmičnog bušenja da pokrene svoje oslobađanje. Nije bila slučajnost što su pronašli ovo mesto; pozvala ih je sama planina koju su pokušavali da izdube.
Drmanje je potpuno prestalo, ostavljajući tunel stabilnijim nego ikada od dana kada je iskopan. Ilija je pogledao nazad na usku, prljavu rupu kroz koju su dopuzali, pa zatim na beskonačni, svetleći horizont trezora. Danas neće iznositi rudu na površinu. Umesto toga, podigao je malu odbačenu lampu i postavio je na ulaz novog hodnika kao oznaku. Znao je da su njihovi životi običnih radnika završeni onog trenutka kada se taj zid srušio. Uz klimanje glavom svojim ljudima, poveo ih je dublje u svetlost, konačno shvatajući da zemlja nije pokušavala da ih zakopa, već je konačno bila spremna da podeli svoje tajne.