Kabina lifta zastenjala je, metalni protest koji je odjekivao kroz usko okno dok su se vrata zatvorila preko zalutalog dela najlonskog kanapa. Unutra je svet postao zamagljen treperavim fluorescentnim svetlima i naglim, nasilnim trzajima. Marko je samo krenuo dole po poštu, ali prizor povoca koji nestaje kroz otvor pretvorio je običnu sredu u noćnu moru. Kroz mali prozor na vratima video je siluetu uspaničenog zlatnog retrivera, čije su šape očajnički tražile oslonac po podu prizemlja dok je lift počeo da se podiže. Lajanje psa bilo je oštro i panično, prigušeno debelim čelikom, ali je vibriralo sve do Markovih čizama.
Vođen čistim instinktom, Marko je jurnuo ka kanapu. Bio je zategnut, zujao je poput žice gitare pod ogromnom napetošću lifta u pokretu. Obavio je ruke oko njega, oslonio noge o ugao kabine i povukao svom snagom koju je imao. „Upomoć! Zaglavilo se!” povikao je, iako je bio jedina osoba u maloj, pokretnoj kutiji. Svaki centimetar koji je dobio delovao je kao pobeda nad mašinom, ali lift nije mario za njegovu borbu; nastavio je da se penje, motor je zavijao dok se opirao neočekivanom otporu.
Pod se pomerio pod njim, mučan trzaj koji je nagovestio da bezbednosni senzori lifta konačno reaguju na opterećenje. Marko je osetio trenutak bestežinskog stanja dok se kabina uzdrmala i naglo zaustavila između spratova. Svetla su poslednji put zatreperila pre nego što su se uključila hitna crvena, kupajući prizor u mutnom, krvavom sjaju. Nije puštao. Osećao je težinu psa s druge strane, povodac i dalje opasno zategnut. Uz poslednji, očajnički trzaj, Marko je naslonio rame na okvir vrata i povukao kanap nagore, nadajući se da će dobiti dovoljno lufta da oslobodi omču iz mehanizma.
Odjednom, napetost je popustila. Kanap mu je kliznuo u rukama, gotovo ga oborivši unazad na pod. Na jedan užasan trenutak pomislio je najgore—da je povodac pukao ili da se ogrlica otkačila u pogrešnom trenutku. Prislonio je uvo uz hladni metal vrata i zadržao dah. Negde dole, iza tamnog jaza okna lifta, začuo je poznato zveckanje pločica i glasan, olakšani uzdah. Pas je bio slobodan, izvukao se iz ogrlice baš u trenutku kada se lift zaglavio.
Nekoliko minuta kasnije, vatrogasci su razvalili vrata i zatekli Marka kako sedi na podu, znojan, drhteći, ali sa osmehom od uva do uva. Izašao je u hodnik i potrčao niz stepenice do prizemlja, gde se okupila mala gomila oko zbunjenog, ali razigranog retrivera. Pas je skočio na njega čim se pojavio, ližući mu lice frenetičnom energijom koja je odražavala haos prethodnih deset minuta. Marko ga je čvrsto uhvatio za vrat, udišući miris krzna i spoljnog vazduha, znajući da je ovog puta mašina izgubila, a slabiji pobedio.