Moj brat Aleksandar nagovorio me je na sastanak na slepo sa svojim kolegom Stefanom, obećavajući da je on prizeman, uspešan i „baš dobar momak“. Stefan je došao po mene u besprekornoj luksuznoj limuzini i odveo nas u neverovatno otmen restoran u centru grada. U početku sam bila očarana njegovom srdačnošću i lakoćom razgovora, i osećala sam se polaskano kada me je ohrabrio da naručim šta god želim sa skupe jelovničke karte. Međutim, ta bajkovita atmosfera se raspršila u trenutku kada je stigao račun, a Stefanova kreditna kartica bila više puta odbijena.
Situacija je od neprijatne brzo postala neprijateljska, kada je Stefanov šarm nestao i zamenio ga mračan pogled upućen konobarici. Pritiskao me je da ja platim račun, ali sam ostala čvrsta, jer nisam imala ni mogućnosti ni želju da finansiram luksuzno veče koje je on inicirao. Kada su se umešali menadžer restorana i obezbeđenje, napetost je postala javna i ponižavajuća. Povukla sam se u toalet da dođem sebi, samo da bih zatekla ležernu poruku od Aleksandra, koji je pitao kako prolazi sastanak — što je u meni probudilo sumnju da nešto ozbiljno nije u redu.
Kada sam se vratila za sto, Stefan je konačno odustao od svoje glume i priznao istinu: zapravo nije mogao da priušti životni stil koji je pokušavao da predstavi. Otkrio je da je Aleksandar isplanirao celu ovu farsu, iznajmio luksuzni auto i obećao da će prebaciti novac na Stefanov račun kako bi pokrio troškove večeri — novac koji nikada nije stigao. Tada mi je postalo jasno da je moj rođeni brat nas oboje gurnuo u javni debakl radi sopstvene zabave. Pod budnim okom obezbeđenja, pozvala sam Aleksandra i zahtevala da dođe u restoran i reši haos koji je napravio.
Aleksandar je konačno stigao, nasmejan, i ponašao se kao da je sve to bezazlena šala koja je trebalo da „začini moj život“. Platio je račun uz nadmen gest, potpuno ravnodušan prema činjenici da je ponizio i mene i svog prijatelja. Stefan je bio vidno posramljen i duboko se izvinio, shvativši da je bio samo pijun u Aleksandrovoj okrutnoj igri. Moj bes se sa propalog sastanka preusmerio na mog brata, čiji nedostatak granica i poštovanja prema mojim osećanjima je prešao svaku meru.
Dok smo stajali napolju na hladnom noćnom vazduhu, Stefan i ja smo podelili tih trenutak uzajamnog razočaranja i razumevanja. Prihvatila sam njegovo izvinjenje, znajući da je bio jednako žrtva Aleksandrovog „avanturizma“ kao i ja, ali sam svom bratu jasno stavila do znanja da se naš odnos promenio. Otišla sam kući sama, shvatajući da moram ozbiljno da preispitam kome mogu da verujem. Noć se nije završila romantikom, već teškom lekcijom o postavljanju granica prema ljudima koji tvoj život tretiraju kao poentu šale.