Meri i Tomas su proveli trideset tri godine gradeći život koji se vrteo oko njihovih „sedam čuda“ – njihovih ćerki – da bi im svet bio uzdrman dijagnozom neizlečivog raka. Kada je doktor Patel saopštio vest o agresivnom malignitetu i vremenu koje je preostalo kraće od godinu dana, živahna kuća porodice, nekada ispunjena sjajem i noćnim smehom, pretvorila se u mračno mesto infuzija i analiza krvi. Tomas je nosio jedan poslednji, srceparajući san: želeo je da sve svoje ćerke isprati do oltara. Meri je shvatila da je vreme neprijatelj koji se ne može pobediti običnim sredstvima, pa je odlučila da ga nadmudri – organizujući tajni, zajednički „svadbani hod“ tokom predstojećeg venčanja njihove najstarije ćerke Emili.
Misija je sprovedena gotovo vojnički precizno, uz pomoć svih sedam sestara i tima saosećajnih ljudi koji su razumeli težinu situacije. Dok se Tomas borio sa iscrpljenošću hemoterapije, njegove ćerke su u tajnosti pripremale sve – nabavljale venčanice iz second-hand radnji i svadbenih grupa, kako bi svaka mogla da učestvuje. Lili je preuzela prepravke, dok su Nora i organizatorka venčanja brinule da logistika u crkvi prati Tomasove sve slabije snage. Cilj je bio da se jedno venčanje pretvori u životnu uspomenu za oca koji se plašio da će mu rak oduzeti priliku da svoje najmlađe ćerke, uključujući petnaestogodišnju Sofi, ikada vidi kao neveste.
Na dan Emilijinog venčanja, Tomas je već bio samo senka čoveka kakav je nekada bio, oslanjajući se na Merinu ruku da bi uopšte mogao da stoji. Na pola puta ka oltaru, muzika se promenila i iznenađenje je otkriveno: Tomas je podigao pogled i video svojih šest drugih ćerki kako stoje u redu, svaka obučena u belo. Crkvu je obavila kolektivna, suzama ispunjena tišina dok je Tomas, preplavljen „čudom“ pred sobom, sa svakom devojkom napravio nekoliko koraka. Jedna po jedna, uzimale su ga pod ruku, ljubile ga u čelo i šaputale mu svoju ljubav, omogućavajući mu da svoj san ispuni sedam puta u jednom jedinom, svetom popodnevu.
Emotivni vrhunac dogodio se kada je Tomas stigao do Sofi, svoje najmlađe, držeći je sa očajničkom snagom koja je prkosila samom vremenu. Tog sata, klinička realnost ordinacije doktora Patela bila je zamenjena prkosnim slavljenjem porodice. Čak i kada je Tomas na prijemu priznao duboku iscrpljenost, nazvao je taj trenutak „savršenim“, shvatajući da su njegova žena i ćerke preuzele kontrolu nad pričom njegovih poslednjih meseci. Nisu samo priredile fotografisanje – podigle su bedem protiv tame koja je dolazila i pobrinule se da rak ne bude jedina stvar po kojoj će se sećati.
Te večeri, dok je porodica sedela na podu dnevne sobe u neskladnim haljinama, atmosfera se promenila: od tuge zbog budućeg gubitka ka planiranju sadašnjosti. Tomas je naterao Meri da obeća da devojke neće glumiti da je sve u redu kada njega više ne bude – zahtev za iskrenošću koji je postao temelj njihovih novih „porodičnih pravila“. Počeli su da prave listu uspomena koje tek treba stvoriti, odlučni da govore istinu i da ne izgube nijedan „dobar dan“. Za Meri, teret dijagnoze nije nestao, ali po prvi put je osetila čvrsto tlo pod nogama, ukorenjeno u ljubavi sedam ćerki i muža koji ih je, uprkos svemu, sve zajedno doveo kući.