Udala sam se za najboljeg prijatelja mog pokojnog muža, Karla, dve godine nakon što sam izgubila Konrada, nadajući se da će to ublažiti bol koji me je slomio. Nakon Konradove smrti u saobraćajnoj nesreći u kojoj je pijan vozač pobegao, bila sam potpuno shrvana – jedva sam mogla da jedem ili normalno funkcionišem. Karl, veran i pažljiv, bio je moje spasenje u tim tamnim mesecima. Organizovao je sahranu, kuhao obroke i bio jednostavno tu za mene, nikada ne prelazeći granice. Postepeno, kroz posete uz kafu i duge razgovore, vratio je smeh u moj život, i uskoro sam rekla „da“ kada me je pitao da li želim da se udam za njega.
Naše venčanje je bilo malo i veselo, samo sa porodicom. Nosila sam svečanu haljinu. Karl je imao urednu košulju. Smijali smo se kao da smo ponovo mladi.
Ali na putu kući, on se promenio. Mrk. Tiho. Čim smo ušli, otišao je pravo u kupatilo.
Osetila sam jezu. Karl je uvek bio veseo. Sada… izgledao je slomljeno.
U spavaćoj sobi sam se presvukla i gledala svoj prsten, pitajući se da li on misli da je ovo greška.
Vrata su zaškripala. Karl se pojavio, lice mu crveno i mokro, kao da je satima plakao.
„Šta nije u redu?“ upitala sam, prilazeći mu bliže.
Izbegavao je moj pogled. „Moraš da znaš istinu. Ne mogu više da je krijem. Ne zaslužujem tebe. Ja sam… užasna osoba.“
Srce mi je ubrzano kucalo.
„Sećaš li se nesreće u kojoj je Konrad poginuo?“ šapnuo je.
„Da.“
„Ja… sam na neki način povezan s tim. Postoji nešto što ti ne znaš.“
Zaledila sam se. Ruke su mi drhtale. Misli su mi jurile glavom.
Udala sam se za čoveka kojem sam najviše verovala – a sada… više nisam bila sigurna da li mu uopšte mogu verovati.