U svojoj 78. godini, Arsa Pavlović nije želeo ništa više nego da ponovo oseti toplinu praznika koju je nekada delio sa svojom pokojnom suprugom Maricom. Proveo je celo prepodne pedantno pripremajući njene najpoznatije recepte – ljuštio je krompir i mesio hleb – dok je istovremeno pozivao decu i unuke da im uputi poziv. Međutim, kako je dan odmicao, praznično raspoloženje je splasnulo jer su članovi porodice jedan po jedan zvali ili slali poruke sa izgovorima. Od poslovnih obaveza ćerke Sare, preko „potpuno iscrpljene“ dece sina Mihajla, pa sve do školskih planova unuka – Arsa se na kraju našao ispred savršeno postavljenog stola za osmoro ljudi, gledajući u kuću punu praznih stolica i hladne hrane.
Mučnu tišinu nije prekinula njegova porodica, već zastrašujuće lupanje na vratima. Na Arsu nevjericu, pojavila se policija kako bi ga uhapsila zbog teškog nanošenja telesnih povreda koje se navodno dogodilo 1992. godine u Nišu. Uprkos njegovim protestima da je u to vreme bio profesor srpskog jezika u gimnaziji u Novom Sadu i da u Niš nikada nije kročio, stavljene su mu lisice i odveden je. Poniženje je bilo još veće jer je njegova komšinica Linda posmatrala hapšenje, zbog čega se Arsa više stideo svog praznog trpezarijskog stola, vidljivog sa ulice, nego samih lažnih optužbi.
Dok je Arsa sedeo u pritvorskoj ćeliji odgovarajući na ponovljena pitanja o spisku putnika na kojem nikada nije bio, napolju se dogodilo tiho čudo. Njegova komšijska zajednica, predvođena Lindinim sinom Danilom, otišla je u policijsku stanicu da jemči za njega. Otac Jovan, gospođa Kim i majstor Toma iz gvožđare stajali su zajedno kao kolektivni štit, braneći čoveka čiji je život godinama bio „isprepleten“ sa njihovim kroz mala dela dobrote. Ovaj talas podrške konačno je primorao policiju da prizna zamenu identiteta, i Arsa je pušten upravo u trenutku kada je njegova biološka porodica – uznemirena vešću o njegovom hapšenju – konačno stigla u stanicu.
Susret na parkingu nije bio nimalo nalik srdačnoj prazničnoj večeri koju je Arsa zamišljao. Umesto da osete olakšanje, njegova deca Sara i Mihajlo su ga odmah optužila da je inscenirao hapšenje kao „prank“ samo da bi ih manipulisao da se pojave. Cinizam njegove sopstvene krvi – onih koji su smatrali verovatnijim da bi njihov otac lažirao zločin nego da je jednostavno trebalo da im bude prioritet – srušio je Arsine nade u pomirenje. Shvatio je da su mu deca zaslepljena sopstvenom krivicom i ostao je nepokolebljiv: rekao im je da, ako je potrebna policijska pratnja da bi ih okupila, onda ih uopšte i ne želi pored sebe.
Arsa je odlučio da napusti parking sa svojim komšijama i vrati se kući u kojoj je hrana možda bila hladna, ali je atmosfera konačno bila živa. Linda, Danilo i ostali članovi zajednice koji su se borili za njegovu slobodu okupili su se oko stola, popunivši svaku stolicu koju je tog jutra pripremio. Dok su se smejali i delili obrok oko kojeg se toliko trudio, Arsa je shvatio da je, iako mu je biološka porodica bila otuđena, kroz godine dobrosusedstva nesvesno izgradio „porodicu po izboru“. Noć se nije završila sa duhovima prošlih praznika, već sa živim, nesavršenim i odanim prisustvom ljudi koji su bili tu kada je to zaista bilo važno.