Život mlade Hane iz korena se promenio u četvrtoj godini nakon saobraćajne nesreće koja je njene roditelje koštala života, a nju ostavila paralizovanu. Dok je država očajnički tražila smeštaj za nju, njen ujak Rajko, čovek sazdan od „betona i lošeg vremena“, uskočio je bez oklevanja. Uprkos nedostatku iskustva sa decom ili medicinskom negom, Rajko je potpuno preokrenuo svoj život kako bi postao Hanin primarni staratelj. Pedantno je izučio svaku nijansu nege kod povreda kičmene moždine – od redovnog okretanja radi sprečavanja dekubitusa, do pravljenja rampi od šperploče i zavarivanja prilagođenih držača za tablet. Dvadeset godina Rajko je bio Hanin čitav svet; štitio ju je od bola koji donosi sažaljenje i neprestano je bodrio krilaticom da zbog svojih kolica „ne vredi ništa manje“.
Stabilnost njihovog univerzuma od dve osobe srušila se kada je Rajku u 53. godini dijagnostikovan rak u četvrtom stadijumu. Kako mu se zdravlje naglo pogoršavalo, uloge su se zamenile, i Hana je morala da gleda kako čovek koji je bio njena fizička snaga polako nestaje. U svojim poslednjim danima, Rajko je ostao grčevito zaštitnički nastrojen, ali je nosio vidljiv, težak teret neizgovorenih reči. Nakon njegove smrti, komšinica je Hani uručila kovertu sa priznanjem koje je pretilo da sruši čitavu njenu životnu priču. Rajko je otkrio da udes nije bio obična nesreća; te tragične noći, Hanini roditelji su pokušali da je ostave kod njega. U naletu ponosa i besa, Rajko ih je ljutito oterao, iako je znao da joj je otac pio.
Rajkovo pismo opisalo je razdiruću krivicu koja je pothranjivala njegovu dvadesetogodišnju posvećenost. Priznao je da je Haninu paralizu u početku smatrao božjom kaznom za sopstveni gnev i neuspeh da ocu te noći oduzme ključeve. Istinu je krio ne samo da bi zaštitio Hanu od saznanja da su roditelji hteli da je ostave, već i da bi sebe sačuvao od straha da će ga ona pogledati i u njemu videti čoveka odgovornog za svoje stanje. Prema podacima Nacionalnog statističkog centra za povrede kičmene moždine, saobraćajne nesreće ostaju vodeći uzrok ovakvih povreda, čineći skoro 38% novih slučajeva – statistika koja naglašava izbežnu tragediju za koju je Rajko čitav život pokušavao da se iskupi.
Priznanje je otkrilo i poslednji čin strateške ljubavi: Rajko je štedeo novac od životnog osiguranja i radio iscrpljujuće prekovremene sate kao elektromonter kako bi izgradio tajni poverenički fond za Hanu. Prodao je porodičnu kuću kako bi osigurao da ona ima finansijska sredstva za vrhunsku rehabilitaciju i naprednu medicinsku opremu, što im je u dosadašnjem životu na ivici egzistencije nedostajalo. Ovo otkriće primoralo je Hanu da pomiri dve suprotstavljene verzije svog ujaka: čoveka čija je prekost doprinela njenoj povredi i čoveka koji je nakon toga svaki dan proveo nesebično služeći kako bi „otplatio dug koji se ne može otplatiti“.
Ohrabrena Rajkovim poslednjim darom, Hana se upisala na intenzivni program fizikalne terapije, odlučna da ne protraći prilike za koje je on žrtvovao svoj život. Put je bio mukotrpan i zahtevao je treniranje mišića koji su mirovali dve decenije, ali je na kraju dostigla prekretnicu – uspela je da stoji na sopstvenim nogama nekoliko sekundi. Iako Hana priznaje da je praštanje proces kroz koji prolazi u etapama, ona prihvata da Rajko nikada nije pobegao od svojih grešaka. Odabrao je da živi sa posledicama te jedne noći, i iako nije mogao da poništi nesreću, uspešno je izneo Hanu do praga novog, nezavisnog života.