U svojoj 90. godini odlučio sam da testiram ljudskost na mestu koje sam najbolje poznavao: u sopstvenom supermarketu. Maskirao sam se u beskućnika, nosio rite, namazao lice prljavštinom i nedelju dana se nisam brijao. Sedamdeset godina sam gradio najveći lanac prodavnica u Srbiji, počevši od male zanatske radnje posle rata, da bih na kraju dobio nadimak „kralj hleba“. Ipak, bogatstvo, moć i uspeh nikada nisu popunili prazninu koja je nastala kada mi je supruga umrla i kada sam shvatio da novac sam po sebi ne može osigurati ljubav, poštovanje niti saosećanje. Želeo sam da vidim ko će se prema strancu ophoditi sa dostojanstvom, čak i kada je taj neko siromašan i neprimetan.
U trenutku kada sam zakoračio u prodavnicu, pogodila me je hladna istina. Šaputanja, zureći pogledi i osuđujući komentari sručili su se na mene. Kasiri su se smejali, kupci su me izbegavali, a čak je i kaza koga sam ja lično unapredio u šefa filijale, pozvao obezbeđenje da me izbaci. Moja imperija, izgrađena krvlju i decenijama napornog rada, postala je sudnica u kojoj sam ja bio optuženi. Stegao sam vilicu, ne od bola, već od razočaranja. Propadanje se proširilo kroz moju zaostavštinu i prepoznao sam pravo lice ljudi oko sebe.
Tada se pojavio Luka, mladi administrator u dvadesetim godinama. Za razliku od ostalih, ponudio mi je šolju tople kafe i sendvič, ophodeći se prema meni sa ljudskom pristojnošću, a da nije znao moj pravi identitet. Slušao je, brinuo se i podsetio me na vrednosti za koje sam se nadao da će se prenositi dalje. Te noći sam shvatio da je saosećanje, a ne krv ili poslovni duh, pravi test karaktera. Izmenio sam svoj testament sa namerom da čitavo bogatstvo i imperiju ostavim Luki, verujući u njegovo srce radije nego u njegovu radnu biografiju.
Ipak, otkriće nije bilo lako. Upozorenje od porodice tvrdilo je da Luka ima kriminalnu prošlost, što me je nateralo na istragu. On je zaista bio uhapšen sa 19 godina zbog krađe automobila, ali vreme provedeno u zatvoru ga je promenilo. Kada sam ga suočio sa tim, Luka je priznao svoju prošlost bez izgovora i pokazao da je godine proveo pokušavajući da povrati svoj integritet. Nisam video mrlju, već čoveka koga su nedaće oplemenile, nekoga ko razume dostojanstvo i drugu šansu.
Na kraju, Luki nisam poverio samo svoje bogatstvo, već i misiju. Zajedno smo osnovali „Fondaciju Jovanović za ljudsko dostojanstvo“ – za podršku beskućnicima, stipendije za bivše zatvorenike i zbrinjavanje porodica u nevolji. Luka je postao njen doživotni direktor, oličavajući vrednosti koje sam dugo tražio u drugima. U devedesetoj godini konačno sam pronašao mir. Moja zaostavština nije definisana novcem ili titulama, već saosećanjem, i znao sam da će nastaviti da živi kroz živote onih koji daju i primaju, vođeni čovekom koji je stranca tretirao kao ljudsko biće.