Kada je seoska starica, baba Desanka, od sredine leta pa sve do kraja jeseni svakodnevno počela da se penje na svoj krov i zakucava čudne, oštre drvene kolčeve, komšije su počele da sumnjaju u njeno mentalno zdravlje. Nakon što je izgubila muža, starica se potpuno povukla u sebe, a njeno neobično ponašanje izazvalo je šaputanja u seoskoj kafani. Neki su mislili da se plaši zlih duhova, dok su se drugi potajno ismevali, misleći da pokušava da pretvori krov u srednjovekovnu tvrđavu.
Desanka se nije obazirala ni na koga; pažljivo je birala svaki kolac, sušila ga i oštrila pod tačno određenim uglom. Onima koji bi je pitali: „Zašto to radiš?“, samo bi kratko odgovorila: „Ovo je moja zaštita, spremam se za ono što dolazi.“ Niko nije pridavao značaj tim rečima, sve dok zima te godine nije zakucala na vrata sa najsurovijim olujama koje je taj kraj ikada video.
U decembru se na selo sručila takva mećava i vetar da je drveće čupano iz korena, a crepovi sa kuća leteli su vazduhom poput komadića papira. Meštani su cele noći u strahu slušali škripu svojih krovova; mnogi krovovi nisu izdržali silinu oluje i srušili su se ili pretrpeli teška oštećenja. Međutim, kada se vetar smirio, pred svima se ukazao prizor koji ih je ostavio bez daha.
Dok su skoro sve kuće u selu bile oštećene, Desankin „čudni“ krov stajao je netaknut, bez ijedne ogrebotine. Ispostavilo se da su ti oštri kolčevi bili deo starog metoda dizajniranog da razbiju direktan udar vetra, rasprše njegovu snagu i usmere ga nagore. Kolčevi su poslužili kao štit protiv oluje, sačuvavši konstrukciju kuće.
Nakon što se oluja stišala, postalo je jasno koliko je Desanka zapravo bila mudra. Taj metod je bio zaboravljena tehnika odbrane o kojoj joj je pričao njen pokojni muž, a koju su koristile stare generacije u tom kraju. Dok su seljani mislili da je starica poludela, ona je zapravo, čuvajući nasleđe svog muža, sama spasila svoj dom. Od tog dana niko više nije preispitivao Desankine postupke; jer prava mudrost, ponekad, drugima može delovati kao ludost.