Tog dana, porodica koja je ušla u policijsku stanicu bila je ispunjena neobičnom napetošću. Majka i otac su bili uznemireni, ali najviše pažnje privlačila je njihova dvogodišnja ćerka, Dunja. Devojčica je bila u suzama, a u očima joj se ogledala duboka tuga, kao da nosi sav teret ovog sveta na svojim malenim plećima. Otac je prišao dežurnom policajcu sa izrazom nelagode i objasnio da Dunja danima plače i da se neće smiriti dok ne prizna svoj „zločin“ nekom „čika policajcu“.
Buka u stanici odjednom je utihnula pred drhtavim glasom devojčice. Jedan narednik, koji se slučajno našao tu, spustio se na kolena kako bi bio u visini njenih očiju i blagim glasom rekao: „Slušam te, mlada damo, možeš mi sve reći.“ Dunja je dugo posmatrala njegovu uniformu i značku, a zatim je kroz jecaje izgovorila svoj najveći strah: „Uradila sam nešto mnogo strašno, hoćete li me odvesti u zatvor?“
Policajac je, ozbiljnim ali nežnim tonom, odgovorio: „Prvo moraš da mi ispričaš šta se desilo.“ Dunja više nije mogla da izdrži i povikala je svoje priznanje: „Udarila sam batu po nozi, i to jako! Sad tamo ima ljubičasta fleka. Bata će umreti i sve sam ja kriva! Molim vas, nemojte me u zatvor!“ Na ovo nevino priznanje, svi policajci u stanici su na trenutak zanemeli, a onda su im se na licima pojavili topli osmesi.
Policajac je nežno zagrlio devojčicu iscrpljenu od plača i, gledajući je pravo u oči, rekao: „Vidi, mali moj prijatelju, niko ne umire od modrice. Tvoj brat će vrlo brzo ozdraviti i biće sasvim dobro. Ali, više ne smeš nikoga da udaraš, dogovoreno?“ Dunja je obrisala oči, ne verujući onome što čuje, i obećala je da to više nikada neće uraditi.
Na lice devojčice, koja danima nije jela ni spavala, konačno se vratio mir. Otišla je iz stanice u zagrljaju roditelja, ostavljajući iza sebe nasmejane policajce. Tog dana nijedan kriminalac nije završio iza rešetaka, ali je najveća oluja u svetu jednog deteta utihnula zahvaljujući dobroti jednog policajca. Dunja se kući vratila ne samo slobodna, već i laka srca jer ju je prošla griža savesti.