Mlada žena, Milica, vraćala se kući auto-putem usred žestoke mećave. Sneg je udarao u vetrobransko staklo poput belog zida, čineći put gotovo nevidljivim. Usporila je kada se približila mestu tragične nesreće u kojoj je pre mnogo godina izgubila muža i sina. Kao i svaki put kada bi prolazila pored krsta podignutog u znak sećanja na njih, zaustavila je automobil na opasnoj bankini. Kada su farovi prosekli snežnu oluju, na belom pokrivaču pojavila se šokantna, jarkocrvena mrlja.
Izašla je iz automobila i, prišavši bliže, ugledala vučicu kako nepomično leži u snegu. Životinja je bila iscrpljena i na ivici smrzavanja; pored nje su bila dva mala mladunčeta, drhteći od hladnoće i straha, kao da preklinju majku da ustane. Logika joj je govorila da se odmah vrati u auto; vuk je, čak i ranjen, uvek bio opasan. Ipak, savest je prevagnula, a kada se nagnula da pomogne životinji, primetila je detalj koji joj je zaustavio dah.
U snegu su se protezali isprekidani tragovi kilometrima unazad. Vučica nije hodala, već je puzala. Neverovatnim naporom stigla je tačno do mesta gde je Miličin sin izdahnuo i tu se zaustavila. Od tog potresnog saznanja ženi su zaklecala kolena; onesvestila se i srušila u sneg. Delovalo je kao da je neka nevidljiva sila šapnula vučici da će pomoć pronaći baš na tom bolnom mestu.
Kada je došla sebi, Milica je osetila da ju je Bog te noći poslao baš tamo da spase te živote. Shvatila je da duboku bol, koju je nosila jer nekada nije mogla da spase svoje najmilije, sada može ublažiti pomažući ovim bespomoćnim stvorenjima. Odmah je iz gepeka izvadila ćebad, nežno umotala majku i mladunce, unela ih jedno po jedno u auto i krenula ka najbližoj veterinarskoj klinici.
Prvi put nakon mnogo godina, njena beskrajna tuga ustupila je mesto snopu nade. Te noći nije spasila samo porodicu vukova, već je počela da leči i sopstvenu ranjenu dušu. Ova čudna i smislena igra sudbine pokazala joj je da život ponekad može ponovo da procveta čak i na najmračnijem mestu.