Svaki put kada bi se mlada devojka pogledala u ogledalo, dočekalo bi je lice koje je bilo istovremeno poznato i strano: vlasi rasute po jastuku i pramenovi koji su svakog jutra ostajali na četki postali su prava tortura. Bila je umorna od borbe – ne samo protiv bolesti, već i protiv tog bolnog podsetnika u ogledalu. Na kraju je duboko udahnula i šapnula sebi: „Dosta je bilo, moram ovo da prihvatim da bih preživela.“
Obukla je svoj omiljeni džemper i krenula ka onoj komšijskoj berbernici u koju je godinama odlazila, mestu gde su radili tetovirani momci koji su naizgled delovali grubo. Čim je ušla, majstori su po izrazu njenog lica shvatili da nešto nije u redu. Sela je u stolicu, zagrlila samu sebe i drhtavim glasom progovorila: „Momci, kosa mi opada zbog hemoterapije. Ne mogu više da izdržim. Molim vas, obrijte sve.“
U berbernici je zavladao težak tajac. Oni džinovi koji su se uvek šalili, odjednom su zanemeli. Njen blizak prijatelj, berberin Marko, tiho je uključio mašinicu. Kada su prvi pramenovi kose pali na pod, srce joj se steglo. Kako je hladan vazduh dodirivao njenu glavu bez kose, suze su krenule u potocima. Prekrila je lice rukama i počela da jeca: „Bože, odlazi moja kosa koju sam godinama puštala, tako me boli.“
U tom trenutku dogodilo se nešto neočekivano što nikada u životu neće zaboraviti. Marko je na trenutak isključio mašinicu, dodirnuo je za rame i rekao: „Na ovom putu nikada nisi sama.“ Zatim je ponovo uključio mašinicu, ali je ovog puta nije prislonio na njenu glavu, već je zario u svoju gustu, crnu kosu. Pred njenim zapanjenim pogledom, obrijao je sopstvenu glavu na nulu.
Devojka ga je kroz suze upitala: „Šta to radiš? Zašto?“ Marko se nasmešio i odgovorio: „Ako ti biješ ovu bitku, i ja sam uz tebe. Kosa će ponovo porasti, ali prijateljstvo i podrška su važniji od svega.“ Mlada devojka je u tom trenutku osetila kako očaj zamenjuje neizmerna zahvalnost. Kada se pogledala u ogledalo, nije videla nedostatak kose, već istinsku lepotu svoje borbe i shvatila je da u ovom ratu više nije sama.