Bilo je to sasvim obični jutro i žurio sam da stignem na posao. Odjednom me je prenuo zvuk lomljenja stakla koji je dopirao odozgo. Kada sam podigao glavu, video sam kako beba pada u prazno sa prozora na petom spratu. Bez razmišljanja sam skočio napred i raširio ruke, uhvativši dete u vazduhu. Snažno smo udarili o asfalt; osetio sam neizdrživ bol u leđima i glavi, ali beba je plakala, što je značilo da je živa. Ljudi su pritrčali u pomoć i svi su me proglašavali «herojem».
Dok sam se u bolnici borio sa potresom mozga i ozbiljnim podlivima, jedina uteha mi je bila to što je dete spaseno. Međutim, nedelju dana kasnije, svet mi se srušio kada mi je stigao sudski poziv. Porodica deteta, Stefan i Milica, tužili su me za «nepažljivo spasavanje», tvrdeći da sam detetu povredio ruku tokom hvatanja. Kada sam otišao da razgovaram sa ocem, on je, umesto da mi zahvali, počeo da viče na mene, kriveći me za sve, i zalupio mi vrata pred nosom.
U sudnici sam se osećao kao kriminalac. Advokat suprotne strane je tvrdio da je način na koji sam uhvatio bebu bio previše rizičan i da sam narušio detetovu psihu. Lažni svedoci su svedočili protiv mene, dok su roditelji ronili krokodilske suze. Čak je i moj advokat smatrao da je situacija bezizlazna i predlagao nagodbu, ali sam odbio; jer sam samo spasao jedan život.
Baš kada sam pomislio da je sve gotovo, vrata sudnice su se otvorila i ušla je žena koju nikada ranije nisam video. Podigla je telefon i uzviknula: „Bila sam tamo tog dana i sve sam snimila!“ Kada su snimci pušteni na velikom ekranu, u sali je zavladao muk. Na snimku se jasno videla majčina nemarnost, dok se na mojoj strani videlo kako se borim sa sekundama da učinim čudo.
Nakon tih snimaka, tužba je odmah odbačena, a protiv porodice je pokrenuta istraga zbog «lažnog svedočenja» i «ugrožavanja deteta». Iz sudnice sam izašao uzdignute glave. Uprkos nepravdi koju sam doživeo, da se sve ponovi, ponovo bih bez razmišljanja spasao to dete. Jer ljudski život je daleko iznad nezahvalnosti i loših namera.