Odrasla sam u sirotištu sa svojom mlađom sestrom Milicom. Od trenutka kada smo stigle, bile smo nerazdvojne – delile smo svaki obrok, svaki osmeh i svaku suzu. Sa osam godina sam joj obećala da ću je pronaći bez obzira na sve, ali život je imao drugačije planove. Jedan bračni par je došao da usvoji mene, ali ne i nju. Preklinjala sam da ostanemo zajedno, ali direktor je insistirao da krenem. Napustila sam sirotište sa strancima, teškog srca, dok je Milica vrištala moje ime. Taj zvuk me je proganjao decenijama.
Moja usvojiteljska porodica me je odvela u drugi deo zemlje. Obezbedili su mi hranu, odeću i „normalan“ život, ali razgovor o sirotištu ili Milici bio je tabu. Tokom godina sam završila školu i izgradila karijeru, ali potraga nikada nije prestala. Svaki put kada bih u prodavnici videla sestre kako se smeju ili igraju, osetila bih probod u grudima i zamišljala Miličin život bez mene. Pokušaji da je pronađem preko arhiva i agencija uvek su se završavali u ćorsokaku. Njeno postojanje postalo je duh za kojim nikada nisam mogla u potpunosti da odbolujem.
Zatim sam, tokom jednog poslovnog puta, ušla u supermarket. Kod police sa keksom ugledala sam devojčicu sa tankom, crveno-plavom pletenom narukvicom – istom onom koju sam pre nekoliko decenija napravila za Milicu. Srce mi je zamalo stalo. Ta narukvica, nekada simbol našeg obećanja, nadživela je i vreme i daljinu. Oprezno sam joj prišla i porazgovarala sa njenom majkom, koja je na kraju shvatila ko sam. Sjaj u njenim očima odražavao je nevericu koju sam i sama osećala – komadić slagalice iz prošlosti konačno se uklopio.
Otišle smo u mali kafić i konačno sam srela Milicu posle trideset dve godine. Sećala se mene, mog obećanja i narukvica. Njena ćerka Lana nosila je narukvicu kao blago, opipljivu vezu sa detinjstvom koje nam je obema ukradeno. Suze, smeh i priče su tekle dok smo delile uspomene – skrivene uglove sirotišta, male rituale i sitne činove otpora. Uprkos decenijama razdvojenosti, naša veza je ostala neraskidiva, protkana ljubavlju, sećanjem i tom malom narukvicom.
Sada ponovo gradimo naš odnos, pažljivo spajajući živote koji su rasli nezavisno jedan od drugog. Pozivi, poruke i posete pomažu nam da ponovo otkrijemo jedna drugu i polako popunimo praznine izgubljenih godina. Taj dan kada sam videla Milicu u kafiću i Lanu kako njiše nogama dok čuva narukvicu, nije označio samo ponovni susret, već ispunjenje davno datog obećanja. Trideset dve godine potrage nisu se završile u očaju, već u tihom čudu ponovo pronađene porodice.