Za penzionera od 73 godine u invalidskim kolicima, dvorište je više od običnog komada zemlje; ono je utočište mira i simbol nezavisnosti. Glavni junak pedantno neguje dva mlada javora i nekoliko starih četinara, pronalazeći ispunjenje u hranjenju ptica i zaštiti drveća od oštre zime. Taj mir je uzdrman kada je mlada komšinica počela da tretira granicu imanja kao ličnu deponiju, bacajući limenke energetskih pića, kese brze hrane i opuške. Uprkos nedostatku poštovanja, on je u početku birao put manjeg otpora, tiho sklanjajući otpad kako bi izbegao nepotreban stres koji donosi sukob.
Situacija je eskalirala nakon velikog snega, kada je on otkrio gomilu kućnog otpada — pokvareno pivo, soc od kafe i ostatke hrane — namerno istovarenih direktno ispod mladih javorova. Namerni čin potvrdio je jasan trag stopala koji je vodio pravo od komšiničine bočne kapije. Kada se suočila sa njim, mlada žena je reagovala sa zaprepašćujućom nadmenošću, ismevajući njegove godine i fizičko stanje. Odbacila je pritužbu uz podsmeh, sugerišući mu da, pošto ionako „stalno čeprka napolju po zemlji“, može slobodno da radi kao njen lični đubretar kako bi prekratio vreme.
Ono što stanarka nije znala jeste da on živi pored te kuće već trideset godina i da je celog života prijatelj sa vlasnikom, Tomom. Dok je komšinica posmatrala čoveka u kolicima kao nemoćni „ukras u bašti“, on je nedeljama dokumentovao sve prekršaje. Sa digitalnim albumom punim fotografija sa datumima i dokazima o kršenju ugovora o zakupu, on je kontaktirao Toma. Reakcija vlasnika bila je trenutna i oštra; ugovor koji se produžavao na mesečnom nivou i klauzula o održavanju dvorišta koju je ona potpisala, pružili su sve pravne osnove za hitno iseljenje.
Zadao je poslednji udarac uz dozu ironije, uručivši komšinici malu „poklon-kutiju“ u kojoj su se nalazile kopije dokumentovanih dokaza i nalog za iseljenje. Njena početna prepotentnost nestala je u trenu kada je shvatila da ju je njena arogancija koštala doma. Pokušala je da uzvrati uvredama, nazivajući ga „ogorčenim starcem“, ali on je ostao nepokolebljiv. Ovaj sukob poslužio je kao jasna opomena: dok je ona videla samo ograničen život u kolicima, previdela je duboke korene koje je on decenijama puštao u toj zajednici i otpornost čoveka koji je odbio da bude nevidljiv.
Do petka, kamion za selidbe je otišao i tišina se vratila u komšiluk. Sledećeg jutra, on je izašao u kolicima na svež, čist sneg, konačno oslobođen smrada smeća i buke bezobzirne komšinice. Mladi javori su stajali sigurni i zaštićeni, a ptice su se vratile svojoj uobičajenoj rutini. Sedeći u jutarnjem miru, osetio je duboko zadovoljstvo znajući da, iako je njegovo telo možda ograničeno, njegov duh i sposobnost da „iznese smeće“ ostaju potpuno netaknuti.