Nakon tragičnog gubitka supruge i sina, koje je usmrtio pijan vozač, Mihailo Rosić ostao je sam u tihoj, praznoj kući; on je „samo disao“, okružen ostacima života koji se ugasio. Njegova tuga bila je duboka i izolujuća, sve dok jedna objava na društvenim mrežama usred noći nije promenila njegov pravac. Video je poziv Centra za socijalni rad u vezi sa četvoro braće i sestara, uzrasta od tri do devet godina, koji su izgubili roditelje u saobraćajnoj nesreći. Sistem je bio spreman da ih razdvoji jer je bilo teško pronaći smeštaj za četvoro dece odjednom – saznanje koje je Mihaila pogodilo silinom sopstvene traume.
Vođen uverenjem da ta deca ne smeju izgubiti i jedni druge nakon što su već izgubila sve ostalo, Mihailo je zanemario oklevanje okoline i obavezao se da će ih sve primiti. Usledili su meseci iscrpljujuće borbe sa papirologijom, psihološkim procenama i posetama socijalnih radnika, ali Mihailo je ostao nepokolebljiv. Kada je konačno upoznao Ognjena, Teodoru, Kostu i Ružicu, sreo je grupu dece koja su bila spremna na novo odbacivanje. Obećavši im da ga ne zanima „samo jedno dete“, već cela porodica kao celina, Mihailo je započeo spori proces pretvaranja svoje tihe kuće u pravi dom.
Prelazni period bio je sve samo ne lak, obeležen suzama u ponoć, iskušavanjem granica i ogromnom iscrpljenošću koju nosi iznenadno samohrano roditeljstvo. Mihailo je kormilario kroz „haotičnu“ stvarnost tuge i odrastanja; sedeo je na podu da bi ublažio njihove noćne more i podnosio bolna podsećanja na to da im nije biološki otac. Ipak, prekretnice u isceljenju počele su da se pojavljuju u vidu crteža nove porodice bojicama i stidljivog dopisivanja njegovog prezimena na školskim formularima. Kuća, koja je nekada odjekivala tišinom, sada je bila ispunjena haotičnom, živom energijom četvoro dece koja rastu.
Godinu dana nakon usvajanja, pravno otkriće dodalo je dubok smisao njihovom putovanju. Advokat pokojnih bioloških roditelja pojavio se sa testamentom napisanim davno pre nesreće. Otkriveno je da su roditelji deci ostavili kuću i poverenički fond, ali što je još važnije, testament je sadržao očajničku molbu: da njihova deca nikada ne budu razdvojena. Mihailo je shvatio da je svojim instinktom da zadrži braću i sestre na okupu, nesvesno ispunio poslednju, svetu želju dvoje roditelja koji su pokušali da zaštite svoju decu i „sa onog sveta“.
Prilikom posete bež bungalovu u kojem su deca nekada živela, Mihailo je posmatrao kako ponovo otkrivaju svoju prošlost, pokazujući oznake svoje visine na zidovima i ljuljaške u dvorištu. Iako su im kuća i nasledstvo nudili buduću sigurnost, deca su jasno stavila do znanja da je njihov „dom“ sada kod Mihaila. Prihvatio je da nikada ne može zameniti njihovog prvog oca, ali on je bio taj koji se odazvao na noćni poziv i osigurao da ostanu porodica. Odlučivši da spase četvoro stranaca, Mihailo je uvideo da je zapravo spasao samog sebe, zamenivši praznu tišinu za prelepu, bučnu stvarnost bivanja „tatom“.