Zovem se Kosta, imam dvadeset šest godina i radim kao dostavljač. Većinu noći provodim na putu, sa svojim troglavim žutim labradorom po imenu Muni na suvozačevom sedištu. Dobio sam ga nakon što je moj najbolji prijatelj iz vojske, Bane, poginuo tokom misije. Posle sahrane, neko iz naše jedinice mi je gurnuo povodac u ruku i rekao da je Bane insistirao na tome — rekao je da će mi trebati neko ko me neće ostaviti. Muni je naučio stepenice, naučio rutine, naučio da čuva moj kamion kao da je to najvažnija stvar na svetu. Pre svega, naučio je da ostane uz mene. A to sam radio i ja, na svoj tihi, lutalački način.
Jedne ledene januarske noći, nakon sati vožnje po poledici, stao sam na pumpu. Tada sam primetio starijeg čoveka pored polupanog belog kombija kako pokušava da istoči poslednje kapi iz crvenog kanistera za benzin. Nosio je izbledelu vojnu jaknu i bio je bez rukavica; ruke su mu bile ispucale i bolne od mraza. Ponudio sam mu novac za nešto toplo, ali je odbio sa onom vrstom ponosa koju sam odmah prepoznao — onom koju vojnici nose čak i kada izgube skoro sve. Povukao sam se, poželeo mu da se ugreje i okrenuo se ka svom kamionu.
Tada je Muni potpuno poludeo. Počeo je da udara o prozor, laje i zavija u čistoj panici, potpuno drugačije od njegovog uobičajenog lajanja na strance. Pre nego što sam uspeo da ga zaustavim, istrčao je na zaleđeni asfalt i zaleteo se u čovekove noge, privijajući se uz njega kao da je konačno pronašao nešto što mu je nedostajalo. Čovek se spustio na jedno koleno, zario ruke u Munijevo krzno i tiho rekao: „Gde si, Muni.“ Srce mi je stalo. Tada je podigao pogled ka meni i izgovorio moje ime. Bio je to Banetov otac.
Gvozden je živeo u svom kombiju, zaglavljen u lavirintu izgubljene papirologije i zakasnelih naknada, pokušavajući da preživi ne tražeći pomoć — baš kao što bi i njegov sin uradio. Dao mi je pismo koje je Bane napisao, u kojem mi je poručio da ne nestajem, da pazim na njegovog oca i da dozvolim njegovom ocu da se brine o meni. Ta noć se pretvorila u večeru, pa u tuširanje, pa u mesto na kauču za spavanje. Jedna noć je postala nedelja, a nedelja je prerasla u rutinu telefonskih poziva, popravki, zajedničkih obroka i priča o Banetu, koje su u obojici zacelile neke stare rane.
Danas Gvozden ima svoj stan, penziju i stalni poziv na nedeljni ručak. Popravlja stvari po mom stanu, donosi hranu i sedi pored mene na kauču kao da je oduvek tu pripadao. Muni i dalje laje na većinu stranaca — ali kada Gvozden pokuca, prosto se istopi od sreće. Te noći na pumpi, Muni nije bio u panici. Pokazao mi je put do porodice za koju nisam znao da je još uvek imam — tiho su čekali da prestanem da bežim i da se vratim kući.